Mića Danojlić je bio najtalentovaniji

U Srpskoj književnoj zadruzi u Beogradu juče je održana komemorativna svečanost posvećena akademiku, pesniku, proznom autoru, esejisti i prevodiocu Milovanu Danojliću, koji je deset godina bio predsednik ove institucije kulture. O delu Milovana Danojlića govorili su akademik Matija Bećković, prof. dr Radivoje Mikić i prof. dr Milo Lompar.

Profesor Mikić je istakao da je smrću Milovana Danojlića otišao iz našeg života i srpski neosimbolizam, da je opus ovog književnika složen i nestandardni, oličen u poeziji, prozi, putopisima, esejima, poeziji za decu, hronikama i raspravama.

– Danojlić je delovao kao naši najvažniji pisci: Andrić, Crnjanski, Rastko Petrović, lako prelazeći granice književnih rodova i vrsta, među njegovim najznačajnijim knjigama su „Urođenički psalmi” i „Balada o siromaštvu”. Kao pesnik, pomerao je jezičke granice, kao prevodilac u naš jezik je uveo mnoge autore, pa i filozofsko delo Emila Siorana i važne knjige za najmlađe. Uvek se kritički određivao prema našem vremenu, verujući da pesnik ima obavezu da izrazi saznanja i iskustva o svetu. Afirmisao je život kroz priču o zečijim tragovima, govorio je o čoveku i ljudskoj sudbini. U njegovom delu upečatljive su slike Drugog svetskog rata i posleratnog vremena, kao i prizori sela i grubog nestajanja prirode – zapazio je prof. dr Mikić.

Svoje izlaganje akademik Matija Bećković započeo je jednom uspomenom:

– Sećam se kao da je juče bilo kada sam pre više od šezdeset godina u Francuskoj ulici, kod Narodnog pozorišta, rekao Branku Miljkoviću: „Najtalentovaniji je Mića Danojlić!” Branko se saglasio sa tim i u prilog mojoj reči dodao nekoliko rečenica koje sam zaboravio. To mu je bilo još lakše priznati, jer Branko nije slovio kao najtalentovaniji nego kao najobrazovaniji. Mića je grunuo prvom knjigom i izazvao erupciju kao novi mladi vulkan koji je proradio u posleratnoj srpskoj poeziji– rekao je akademik Bećković, dodajući:

– Danojlić je recitovao na trgovima: „Idiote, moj živote, što si tako crn/ Kiša pada biće grada procvetaće trn”, urlao je prodavajući novine, nosio katanac zaključan kroz dve rupice na francuskoj beretki. Postao je i glavna zvezda dočekivana ovacijama na festivalima poezije. Svoje pesničke početke opisao je ovako: „Čupao sam se iz pomrčine postojanja, trzao sam se bez ikakvog plana, srljao sam grlom u jagode. Vrlo malo sam znao, ono najvažnije sam slutio, i, čini mi se, u suštini se nisam varao. Kako sam živeo, tako sam i pisao: u stanju zbrkanog uzbuđenja. Opijao sam se rečima, uzbuđivao ritmovima, i nisam se pitao koliko to što zapisujem može druge uzbuditi. I opet, bez obzira na vrednost ranih pesama, rekao bih da sam, sa stihovima i u stihovima, ponajmanje grešio. Kad bih mogao, odrekao bih se ponečeg iz članaka, iz proze, iz praktičnog delovanja, postupaka prema drugima… A pesma, pesma je uvek u pravu”.

Akademik Bećković citirao je i ovu Danojlićevu misao: „Naša snaga je u energiji koju preci sabiše u reči. Kad su živi, Srbi su živi u jeziku…To je naše sveto nasleđe, to je sve što imamo (…)”

Po rečima Matije Bećkovića, Danojlić je bio jezički znalac i čistunac, a od njegove lirske proze u „Godini koja prolazi kroz avliju” teško da imamo čistije lirike. Još je ponovio ono što je rekao Kosta Hristić, da Klodel bolje zvuči u Danojlićevom prevodu nego u originalu, i zapazio je i to da su Danojlićevi eseji o pesnicima nešto najbolje što je o njima napisano. Da će onaj ko ga bude zamišljao po njegovoj rečenici videti ga tako mirnog kao mramor, a ne kao jasiku koja treperi i kad drugo drveće miruje…