Zemlja čokolade, satova i sira

Prošlo je 8 godina od kako me je put (ili kako vole da kažu, sudbina) doveo ovde u Švajcarsku. O razlozima zašto sam otišao ne mogu da pišem, uostalom nije toliko ni važno.
Tema je „Moj život u inostranstvu“ pa ću i da pišem o tome. Igrom slučaja sam odmah po dolasku upoznao svoju suprugu koja je Švajcarka i moram reći da početak nije bio lak. Jezička barijera, druga kultura, a o mentalitetu da vam i ne pričam! U početku je bilo jako teško, engleski mi je bio spas, radio sam najgore poslove za nikakve pare, ali to me nije pokolebalo jer sam ovde došao svojom voljom, niko me nije naterao.

Sa devojkom, sada suprugom, sam prolazio kroz jedan proces aklimatizacije koji je trajao oko godinu i pol dana.U tome periodu smo izmenjali nekoliko poslova i mjesta stanovanja dok nismo otkrili šta hoćemo od života. Posle otprilike 2 godine, kada sam dobro naučio jezik, odlučio sam da tražim malo bolje plaćeni posao jer sam u međuvremenu naučio engleski, francuski i nemački. Moram da kažem da Švajcarci nisu baš poznati po srdačnosti prema strancima i to sam osetio dosta puta na sopstvenoj koži.

Što se tiče jezika, prvo sam morao da učim čisto njemački, koji je ovde gde živim jako „nepopularan“, pa sam onda morao da ucim švajcarski dijalekt koji se toliko razlikuje da čak i Nemci moraju da ga prevode. Narod u nemačkom delu Švajcarske je hladan kao i njihovi alpski glečeri, čovek može ostati 30godina sa komšijom na „Vi“ bez da mu ovaj ponudi kafu.

Imao sam sreću da upoznam i onu drugu stranu Švajcarske, a to je „Romandie“ - francusko govorno područje koja je sušta suprotnost od nemačkog. Ljudi su opušteniji i otvoreniji, rekao bih poput nas. Tesin, talijanski kanton je daleko najotvoreniji za naše ljude, ali je standard niži tako da je većina naših ljudi oko Ciriha, Cuga i Berna. Ja inače stanujem 15 minuta od Berna i planiram u budućnosti da pređem u francuski kanton.

Kada sam došao ovde, prva pomisao mi je bila „Bože kako ljudi ovde dobro žive u odnosu na nas“. Mislio sam da je to zemlja u kojoj ću provesti ostatak života. Sada, 8 godina kasnije, još uvijek mislim da je ovo jedna od zemalja u Evropi u kojoj se najbolje živi ali znam da neću ovde provesti čitav svoj život.

Nikada me nije vukla nazad neka nostalgija jer sam imao jake razloge zbog kojih sam otišao. Ne razumijem ljude koji se odluče na takav korak i onda čitavo vrijeme porede inostranstvo sa domovinom, traže negativne stvari kako bi opravdali povratak i sl. Naravno da ni ovde nije sve med i mleko ali meni splasnu sva ona maštanja o domovini već na granici kad počnu da me maltretiraju i traže 10 evra. Počevši od korupcije u policiji, pravosuđu, pa do varanja na benziskim pumpama i trgovinama kada vide da sam „Jugović“ iz dijaspore.Razumem nemaštinu, ali putovao sam po svetu u ovih nekoliko godina i vidio sam puno siromašnije narode i niko me nije maltretirao i varao zato što dalazim iz „zemlje gde se ima“. Tako da sada dolazim „kući“ otprilike jednom godišnje na 10 dana i to mi je dosta. Za mene povratak u takvu sredinu definitivno ne dolazi u obzir.

U međuvremenu sam se jako dobro integrisao ovde jer sam naučio da poštujem njihovu kulturu i način života - što ne znači da sam u nekom smislu ograničen da živim kako ja hoću. Balkanac uvijek ostaje Balkanac, bez obzira gde se nalazi - ako znate na šta mislim! Vremena za druženje ovde je jako malo, ali to je opet stvar izbora: ko manje radi ima više vremena ali i manje para. Troškovi života se ne mogu porediti sa Srbijom, kao ni zarada. Ko je spreman da radi može sebi priuštiti jako ugodan život.

Mnogi će ovde reći kako su troškovi života previsoki, ali onda kad izađete na ulicu i kad vidite da 50% automobila ima preko 200KS pitate se da nisu malo preterali sa kritikama? Takođe, osjećaj sigurnosti koji ovde imam se ne može kupiti, možemo da planiramo život 5 godina unapred bez straha od toga šta će sutra biti. Zemlja je jako dobro organizovana i funkcionise kao „švajcarski sat“! Naravno ako ste nesnalažljivi u životu onda vam je ovde SVE jako komplikovano i bezveze.

Sve u svemu, nisam se nikada pokajao što sam došao. Da nisam, ne bih sada imao divnu suprugu i ćerkicu koju volim više od svega. Dosta sam razgovarao sa suprugom o ostanku ovde i nekoj eventualnoj imigraciji u treću zemlju. Razmišljamo o Kanadi i Novom Zelandu što bi se jako dobro uklopilo u naš koncept života, mislim da nam ne bi uopšte teško palo da odemo odavde jer smo ljudi koji se mogu snaći bilo gde. Ipak maštanja su jedno a razum nešto drugo, a trenutno nam razum govori da ostanemo ovde još neko vreme - čisto iz finansijskih razloga.

Siguran sam da je svet pun naših ljudi avanturista koji se nikada nisu pokajali što su otišli, uostalom u svetu dolazi do ogromnih migracija, mase ljudi se sele sa kontinenta na kontinet u okviru novog pokreta koji se zove globalizacija. Svet je postao tako malen i zašto ne iskoristiti priliku i videti kako se živi negde dalje? Život je kratak da bi se proveo na jednom mestu, barem ja tako razmišljam.

Ne kaže se bez razloga „Dom je tamo gde ti je srce“ a srce je tamo gde se dobro osećaš, bez obzira na zemlju ili kontinent. Nadam se da nisam nekoga uvredio svojim vidjenjem stvari jer znam da ima jako puno ljudi koji se ne bi složili sa mnom, ali to se opet zove sloboda mišljenja!
Pozdrav svim čitaocima!