Otišao je strogi profesor Jovan Knežević, ali nije izgubio bitku

Profesora matematike u Šestoj beogradskoj gimnaziji đaci su svojevremeno prozvali - Joca Ubica. Matematika im je sama po sebi bila bauk a on još veći bauk. Neznanje kod profesora Jovana Kneževića nije moglo “da prođe”. Ni bezvoljnost. Ni “nekorišćenje mozga” kako je umeo da kaže.

Zbog svoje nepomirljivosti i jasnih kriterijuma oduvek je više nervirao roditelje nego đake. Kad ga đaci upoznaju, shvate svu njegovu pozitivnost i želju da ih nauči, i matematici i životu. Nadimak mu je ostao a svojim stilom je ušao u beogradsku legendu. Danas kada je iznenada, otišao na onaj svet, zbunjeni su svi. I oni koji su ga napadali, vređali ali i oni koji su ga imali kao uzor. A takvih je mnogo više.

Njegovi đaci rasuti su po svetu i kao stručnjaci zaposleni po uglednim naučnim institucijama Amerike, Velike Britanije, Portugala, Španije, Švajcarske, Švedske, Norveške, Hrvatske, Izraela, Italije, Nemačke, kao matematičari, inženjeri, robotičari… Mnogi su mu se redovno javljali i zahvaljivali za “izvođenje na put”, zvali ga u goste. Znao je leti da napravi “turneju”, da ih poseti, a oni se iz dalekog sveta obraduju i sećaju svega što ih je učio.

Entuzijazam ovog profesora privlačio  je pažnju i poštovanje za posvećenost, istrajnost, poštenje i zbog ljubavi prema poslu koji radi i svesti da sve što zna nesebično prenosi na svoje učenike koji su ga, da se zna, u šali zvali Joca Ubica, a on se smejao i nikada im ništa na tome nije zamerao.

Na roditeljskim sastancima je govorio da je tu ne samo da obrazuje nego i da vaspitava đaka.

Jeste, bio je brz na jeziku, umeo je đaka koji samo ćuti i čeka da prođe čas, da oslovi sa “fikuse”„Ajde, pomeri se, trgni se, glavonja!”… Ili “stani pored saksije da udahneš malo hlorofila…”.

Bio je za nečiji ukus neformalan, ironičan, brz na jeziku, imao je poštapalice, komentare na sve, ali uvek blago nasmejan, nikad nasilan i besan... 

“Ti imaš čistu a ti čistu s tačkom… govorio je misleći na jedinice a đaci su shvatali da je i tačka veliki napredak.

Oni koji su hteli da samo protrče kroz školu nailazili su na njega kao na živu barikadu. Umeo je da razdeli jedinice gotovo celom razredu, da obori na popravni, “upropasti leto”, ali i da u avgustu pusti sve u sledeću godinu, samo da bi ih naterao da shvate, da razmišljaju i da se bore… Za znanje i za cilj u životu. Ko to nije shvatao bio mu je Jovan Knežević omražen a ko jeste, Joca bi mu ostao najomiljeniji profesor i učitelj života. Govorio je da skromnost i nije neka vrlina, da je znanje i rukovanje njime – prava stvar.

Pisane su peticije protiv njega ali i za njega, suspendovali su ga ali i vraćali u učionicu, a jedino što se nije menjalo je to da je on ostajao uvek isti, s osmehom je gutao i udarce i pohvale i “terao po svom”.

Pamtiće ga generacije, ne oni koji su zbog njega menjali školu pri prvoj grdnji, već oni koji su naknadno shvatili koliko im je on približio i matematiku i život, razjasnio tajne matematičkih i životnih formula.

Tek kad nas neko napusti, ode… shvatimo koliko je bio pozitivan i principijelan, i čovek i vaspitač. Takvi smo.