Zašto nas (skoro) niko ne voli

Iza ovog naslova krije se sama suština onog što nam se, uvek iznova, ponavlja i svaki put nas opet rastuži i jednako iznenadi.

Kako razumeti to što gotovo niko u (inače veoma moralno osetljivim zapadnjačkim medijima) ne reaguje kada se puca u dečake koji se radosno spremaju za versku proslavu, ni kada se preti mališanima na fudbalskom turniru i tuku njihovi roditelji, niti kada se pesmom i urlicima ostrašćeno priziva ubistvo čitavog tog naroda?

Gde su nestali principi poznatog nam insistiranja na „poštovanju i zaštiti ljudskih prava”? I zašto nenaoružani civili, pa čak i dečica koja rođenjem pripadaju tom obespravljenom narodu, nemaju prava na ono što dobijaju svi njihovi vršnjaci u ovom delu sveta?

Sva ta pitanja ostaju pred nama bez jasnog odgovora, posebno ako se ima u vidu da smo u oba svetska rata bili „na pravoj strani” istorije, ginući i krvareći u borbi protiv imperijalizma, fašizma i rasizma. Dakle, protiv svega onoga što je u našem dobu ocenjeno kao moralno i politički nekorektno i pogrešno.

Problem je u tome što mi već neko vreme živimo u jednoj sasvim drugačijoj epohi, koja je s prezirom odbacila veliki deo svega „što je (doskoro) bilo” i širom otvorila mogućnost agresivne reinterpretacije realnosti, do njenog neprepoznavanja.

Deo ovog novouspostavljenog narativa povezan je sa stvaranjem poželjnog modela „univerzalnog krivca”, gde se, umesto Hitlerovih Nemaca, na optuženičkoj klupi i stubu srama odjednom pojavljuju Srbi, kao jedino krivi za sve što se loše i zlo dešavalo prilikom komadanja i uništenja „velike Jugoslavije”.

Bestidno se zaboravilo na ogromno stradanje srpskog naroda u Prvom i Drugom ratu, kada smo bili na braniku svetske pravde i istine. Te žrtve i svi ovi podvizi su na početku nove, „globalne istorije” zaboravljeni ili potpuno marginalizovani. Pa smo postali živa meta za odstrel od strane zapadne (najmoćnije) strane sveta.

Time su se – po treći put u skorijoj istoriji – okoristili naši nekadašnji sugrađani, a sada neprijateljski nastrojene komšije na prostoru „zapadnog Balkana”.

Prvi put su to radili posle završetka Prvog svetskog rata i stvaranja „prve Jugoslavije”, gde su brzo i sebično zaboravili na velikodušnost pobedničke srpske vojske, vešto napadajući novu vlast za tobožnju velikosrpsku hegemoniju i ucenjujući je tim svojim nezadovoljstvom.

Pa su to opet radili na kraju Drugog svetskog rata, kada je uslov za Titovu ideju „bratstva i jedinstva” postalo prinudno zaboravljanje onolikih srpskih žrtava u NDH, po logici „nemojmo da diramo stare rane da bismo izgradili zajedničku, bolju budućnost”. Pa se sve radilo „po ključu”, ali s večnim nepoverenjem prema „srpskom nacionalizmu”, koga je svemoćni jugoslovenski maršal jedino krivio za sve probleme u veoma složenim međunacionalnim odnosima „druge Jugoslavije”. Tako su ponovo zaboravljeni strašni zločini hrvatskih šovinista i nacista prema srpskom narodu. A sve to „radi mira u kući”, kao da je opraštanje počinjenog zla ikada nešto dobro donelo zemlji i pravosuđu u kojima je dopušten „zločin bez kazne”.

Tako je sada opet, ali ovog puta na spoljašnju inicijativu, za eksjugoslovenske nacije došlo do privlačne mogućnosti ponovnog izvlačenja direktne političke koristi iz napada na Srbe. Stvoren je zajednički front razbijanja Jugoslavije kroz optuživanje isključivo srpske strane za sve loše što se događalo početkom devedesetih godina.

A da bi to bilo moguće, valjalo je trajno ugušiti svaki glas istine koji ne bi potvrđivao ovakvu projekciju „nove političke realnosti”. Mnogo više „političke”, nego „realnosti”, beskrajno daleko od neposrednog „zbivanja na terenu”.

I za tu priliku i ovakve potrebe stvorena je platforma potpuno „virtuelne stvarnosti”, koja nije ničim zavisila od stvarnih dešavanja, razloga i proporcije počinjenih ratnih zločina. Bilo je važno samo okriviti srpski narod i njegovo političko i vojno rukovodstvo za sve pobijene civile, spaljena sela i uništene gradove uzduž i popreko nekadašnje SFRJ.

Time se maksimalno pojednostavila slika opisa novih balkanskih ratova, sa samo jednim univerzalnim krivcem i mnogo „njegovih nevinih žrtava”.

Tako je stvorena i atmosfera linča i progona svega što je imalo ma kakve veze sa Srbima, čak i onda kada su baš oni bili najveće žrtve na prostoru od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne, pa sve do kosovske autonomne pokrajine. I svi mirovni pregovori i međunarodne konferencije su imali upravo takvu agendu, kao jedino prihvaćenu viziju ove novokomponovane „realnosti”.

Na taj način je uspostavljen svojevrstan „politički rasizam”, po kome uopšte i ne mogu da postoje nikakve „srpske žrtve”, pošto su Srbi „krivi za sve” i time zaslužuju svaku nesreću i stradanje, poput Nemaca i Japanaca tokom poslednjih godina Drugog svetskog rata.

Uz to su ti isti „zli Srbi” u zapadnoj javnosti opisani i kao „mali Rusi”: kao jedini prijatelji tek obnovljene postsovjetske Ruske Federacije, čime je cela ova stvar „zakucana” i postavljena (po nas) u još gori međunarodni kontekst.

Kada se to nakalemi na već postojeći narativ o nama kao remetilačkom faktoru „mira na Balkanu”, srbofobija je zvanično legalizovana. Ona je time postala jedino dozvoljeni način interpretacije događaja u kojima smo, na bilo koji način, učestvovali. Čak i onda kada je reč o nenaoružanim srpskim civilima i njihovom stradanju. Sa sve napadima, urlicima i pucnjima na srpsku decu na Kosovu i u Sarajevu, koji s razlogom privlače pažnju i brigu srpske javnosti svih ovih dana.

Na to se moramo navići, ali ne i pristati na ulogu pasivne žrtve po već isprobanom planu razbojničkog otimanja naših teritorija i nekažnjenog zastrašivanja našeg naroda.

A to možemo da postignemo samo ubrzanim razvijanjem naše svesti o neophodnosti srpskog jedinstva na svim nivoima da bismo se izborili za produžetke i pobedu u skoro, činilo se, izgubljenoj utakmici.

Ali, to je već tema za neku drugu i mnogo dužu analizu.