Zašto se krađa knjige ne smatra krađom

Podatak da je šteta od nelegalnog preuzimanja knjiga na internetu oko dve milijarde dinara, koji se nedavno mogao čuti na panel diskusiji „Piraterija u izdavaštvu – povreda autorskih prava”, održanoj u Privrednoj komori Srbije, otvorio je mnoga pitanja koja bi u ovom domenu trebalo da budu rešena zakonom.

Dejan Papić, vlasnik izdavačke kuće „Laguna”, koji je izneo ovaj podatak na pomenutoj diskusiji, kaže za naš list da do sasvim preciznih podataka nije moguće doći, pa nam preostaje da vršimo procenu na osnovu dostupnih podataka.

– Samo na najposećenijem piratskom forumu preuzeto je više od 700.000 elektronskih verzija knjiga. Pored ovoga dešava se još oko 500.000 preuzimanja audio-knjiga. Dakle, već ovde smo došli do štete od preko milijardu dinara. Ali to je tek jedan portal. Ako na to dodamo fejsbuk grupe za deljenje piratizovanih knjiga koje broje preko 250.000 članova, može se očekivati da tu imamo dodatnih bar 1.000.000 preuzimanja. Uz to se moraju dodati i same gugl pretrage koje dodaju još milion rezultata sa piratizovanim sadržajem. Procena od dve milijarde dinara prema svemu ovome je, može se reći, konzervativna – kaže Papić.

Kad je reč o putevima piraterije, on objašnjava da pojedini sajtovi i forumi obezbeđuju direktnu mogućnost preuzimanja, dok se ipak većina naslova ili celokupnih kolekcija naslova najčešće distribuiraju putem besplatnih servisa za preuzimanje fajlova. Korisnici preko linkova koji se međusobno dele dolaze do ovih sadržaja.

Kada je reč o štampanim izdanjima, najizraženiji primer su fotokopirnice, navodi Papić, gde se stručna literatura i literatura potrebna za obrazovanje često može kupiti u vidu fotokopija.

– Situacija je često takva da same fotokopirnice raspolažu ponudom knjiga ili udžbenika u elektronskom formatu, tako da lako mogu izraditi kopiju, ili neretko imaju već pripremljene odštampane kopije za traženija izdanja – dodaje on.

Na društvenim mrežama postoji mnoštvo grupa u kojima se nelegalno razmenjuje PDF knjiga, dodaje i Gojko Božović, koji je kao predsednik Grupacije izdavača, knjižara i distributera knjiga pri Privrednoj komori Srbije, učestvovao u organizaciji pomenute panel-diskusije. Prema njegovim rečima, posledice piraterije su ekonomske, jer ugrožavaju interese autora i izdavača, društvene, jer se na očigledan način osporava jedan oblik imovinskih prava i dovodi u pitanje niz profesija od velike važnosti, ali su značajne posledice i po samu državu, koja zbog obima piraterije ostaje bez dela poreza.

– Pojedine osnovne škole i gimanzije u Srbiji na svojim sajtovima objavljuju celokupnu lektiru, ne shvatajući da je to piraterija. Na internetu postoje sajtovi s velikim brojem knjiga objavljenih bez prava – dodaje Božović.

Borba protiv piraterije, kao što je naglašeno i na panel-diskusiji, ne bi trebalo da se svede na snalažljivost izdavača, već je najvažnije postaviti dugoročnu strategiju sa ciljevima.

– U većini evropskih zemalja, kao i u SAD, već i sam pokušaj preuzimanja nelegalnih sadržaja dovodi do upozorenja od strane internet provajdera, a mislim da bi ovakva praksa i kod nas dala ozbiljne rezultate. Većina ljudi ne želi da radi nezakonite stvari ukoliko im se jasno stavi do znanja da učestvuju u takvim aktivnostima – kaže Dejan Papić, koji naglašava da bi organizatore piratskih aktivnosti svakako trebalo procesuirati, ali da je to posao za državu pre nego za svakog izdavača ponaosob. Prema njegovim rečima, već samo korišćenje piratskih sadržaja je kažnjivo po zakonu, pa bi prema tome trebalo voditi milione sporova, što nije ni realno ni potrebno, jer bi dovoljno bilo ugasiti portale gde se ovakvi sadržaji dele.

I Jagoš Đuretić, urednik izdavačke kuće „Albatros plus”, slaže se s tim da sami izdavači ne mogu ništa bez organizovane društvene kontrole.

– Nije mi jasno kako se boriti protiv tog zla, tim pre što se kod nas to i ne doživljava mnogo kao zlo i kriminalni posao. Poznato je da se u nas ni krađa knjiga ne ubraja u krađe, već se time potvrđuje neodoljiva ljubav prema čitanju. Ni u jednom slučaju kad sam posumnjao da nam se „pirateriše” neko izdanje nisam se usudio da se upustim u sudski obračun, kako se to obično radi sa lopovlukom, jer nisam verovao da konkretni slučaj mogu nesporno dokazati – kaže Đuretić za naš list, konstatujući da je piraterija čak u porastu, jer je tehnologija piratima pružila veće šanse da „rade svoj posao”, što se može primetiti po padu prodaje, bez obzira na to što postoje i mnogo ozbiljniji razlozi za taj pad.

U skladu sa Đuretićevim zapažanjem da se krađa knjiga ne smatra klasičnom krađom, mnogi upravo tako reaguju na napomenu da je i fizičko lice pirat ukoliko je neovlašćeno pročitalo neki zaštićeni dokument bez obzira na to da li ga je dalje podelilo.  Upravo zato je neophodna edukacija i podizanje svesti javnosti o značaju autorskih prava.

– U našoj zemlji dugo se, nažalost, gradila svest da intelektualna svojina, naročito u domenu filma, muzike i knjiga nije nešto što treba biti poštovano i piraterija se razvijala ne samo na ulicama, već tokom devedesetih i na elektronskim medijima. Stekao se utisak da je deljenje i korišćenje ovakvih sadržaja društveno prihvatljivo, pa čak i poželjno. Dug je put do građenja one druge vrste svesti koja razume čemu služe i zašto uopšte postoje autorska prava. Na tome sada treba da radi ne samo izvršna vlast već i celokupno društvo – kaže Dejan Papić.

Gojko Božović dodaje da se obično misli da piraterija pogađa samo interese autora i izdavača, ali da ona dugoročno pogađa i interese samih čitalaca. Ako ne budu mogli da zaštite svoje interese i prava, autori neće biti podstaknuti da stvaraju nova dela, dok izdavači neće biti u prilici da objavljuju knjige.

– Neki se piraterijom bave da bi nelegalno stekli korist. Neki iz ideoloških razloga, verujući da od svih oblika svojine samo autorska prava treba da budu besplatna. Neki iz neznanja, jer ne razumeju da postoje autorska prava ili ne razumeju da su autorska prava oblik svojine. Da bi se rešio problem piraterije, neophodno je unapređenje javne svesti o štetnosti i o razmerama piraterije, ali je, uporedo s tim, neophodno unapređenje zakonodavne prakse i striktna primena zakona – dodaje Gojko Božović.