Na krilima mašte

Mada mu se nije ispunila želja da postane pilot, Petar Đorđević je, na ovaj ili onaj način, ipak celog život leteo. Uglavnom zahvaljujući avio-modelarstvu. Ali, kad god se povede priča na tu temu, uvek se rado vraća na dane kada je verovao da će upravljati pravim, velikim aeroplanom.

- Odmalena sam bio opsednut avionima. Niko u Smederevu nije sumnjao u moju budućnost. Svi su me zvali Pera Pilot. Tako je zaista i izgledalo. Već sa šest godina znao sam mnogo toga o vazduhoplovstvu i letenju. Moj otac je kupovao „Vazduhoplovni glasnik Kraljevine Jugoslavije“, a ja sam svaki broj, po ko zna koliko puta, čitao od korice do korice. Posle, kad sam malo poodrastao, napravio sam i prvu maketu aviona. Pošto je otac bio vinogradar, gomila gajbica je stradala, jer su mi te daščice bile idealne za krila- priča tiho, malo se nagnuvši napred, ka nama, kao da je reč o strogo poverljivim stvarima.

Ali, nije se dugo skrasio na stolici. Najednom je ustao, utrčao u kuću i doneo „debelu” autobiografsku knjigu koju je posvetio supruzi uz komentar da bi „Ana Karenjina” prema toj knjizi bila obična brošura da je opisivao svaki detalj.

 Neuspeli pokušaj

(/slika2)- Nažalost, moje bezbrižno detinjstvo četrdeset prve prekinuo je rat. Bilo mi je samo jedanaest godina. Taj šesti april i da hoću ne mogu da zaboravim, jer je to moj rođendan. Kada je sav taj užas prošao, odmah sam preduzeo prve korake. Konkurisao sam na Vojnovazduhoplovnu akademiju. Ali, uzalud sam čekao poziv. U spisku primljenih nije me bilo. Umesto toga ponudili su mi Mornaričku vojnu akademiju u Splitu. Otišao sam, ali nisam izdržao do kraja. Na trećoj godini vratio sam se kući. Tada mi je bilo jasno da neću biti pilot - neveselo se priseća naš domaćin.

Nesuđenom pilotu nije ostalo ništa drugo, nego da se „spusti na zemlju”. S malim zakašnjenjem, maturirao je gimnaziju, otišao na radnu akciju, zaposlio se kao dekorater u Narodnom pozorištu u Smederevu, oženio... Ali, sve vreme privlačili su ga livada i avioni. Prijavio se na konkurs za obuku pitomaca jedriličara, položio prijemni, postao član Aerokluba i leteo naredne četrdeset dve godine. Za to vreme više je kilometara prešao u vazduhu sa jedrilicom, nego što je prepešačio putem.

Na Brankovoj livadi

I pored toga, modelarstvo nije zapostavljao. Primakao se osmoj deceniji, ali se svakom novom modelu i sad raduje kao kad je bio dečak. Nije to igračka, kaže, tako se uči pilotiranje. U maloj radionici na Iriškom vencu, gde se odavno nastanio, nema čega nema. Od raznog sitnog alata i na milione delova kojima ga je sin snabdevao iz inostranstva, do tabli stiropora, furnira i kalupa za trup aviona koje izliva za svaki posebno. Mesta ima taman toliko da može da se okrene oko svoje ose. Ponekad uđe i njegova mačka, pronjuška, izvrši inspekciju i ode.

Svi znaju kad pravi novu maketu, jer tad Fruškom gorom trešti opera. Sada možda jače nego ikad. Upravo dovršava „cesnu”, trideset četvrti model po redu na radio upravljanje, slobodno leteće i ne računa. Isprobaće ga na obližnjoj poletnoj pisti, na Brankovoj livadi, kao i sve ostale. A onda će ih, po ko zna koji put, poređati na travi, leći ispred njih, nalaktiti se i vinuti u nebo na krilima mašte. To mu je omiljena poza. Mnoge naše kolege, pa i mi, ovekovečili su je. Ispod takve fotografije snimljene za jedan časopis, u potpisu piše: ”Leg’o čoban na cvetnu livadu, dok mu ovce planduju u hladu”.