На крилима маште

Мада му се није испунила жеља да постане пилот, Петар Ђорђевић је, на овај или онај начин, ипак целог живот летео. Углавном захваљујући авио-моделарству. Али, кад год се поведе прича на ту тему, увек се радо враћа на дане када је веровао да ће управљати правим, великим аеропланом.

- Одмалена сам био опседнут авионима. Нико у Смедереву није сумњао у моју будућност. Сви су ме звали Пера Пилот. Тако је заиста и изгледало. Већ са шест година знао сам много тога о ваздухопловству и летењу. Мој отац је куповао „Ваздухопловни гласник Краљевине Југославије“, а ја сам сваки број, по ко зна колико пута, читао од корице до корице. После, кад сам мало поодрастао, направио сам и прву макету авиона. Пошто је отац био виноградар, гомила гајбица је страдала, јер су ми те дашчице биле идеалне за крила- прича тихо, мало се нагнувши напред, ка нама, као да је реч о строго поверљивим стварима.

Али, није се дуго скрасио на столици. Наједном je устао, утрчао у кућу и донео „дебелу” аутобиографску књигу коју је посветио супрузи уз коментар да би „Ана Карењина” према тој књизи била обична брошура да је описивао сваки детаљ.

 Неуспели покушај

(/slika2)- Нажалост, моје безбрижно детињство четрдесет прве прекинуо је рат. Било ми је само једанаест година. Тај шести април и да хоћу не могу да заборавим, јер је то мој рођендан. Када је сав тај ужас прошао, одмах сам предузео прве кораке. Конкурисао сам на Војноваздухопловну академију. Али, узалуд сам чекао позив. У списку примљених није ме било. Уместо тога понудили су ми Морнаричку војну академију у Сплиту. Отишао сам, али нисам издржао до краја. На трећој години вратио сам се кући. Тада ми је било јасно да нећу бити пилот - невесело се присећа наш домаћин.

Несуђеном пилоту није остало ништа друго, него да се „спусти на земљу”. С малим закашњењем, матурирао је гимназију, отишао на радну акцију, запослио се као декоратер у Народном позоришту у Смедереву, оженио... Али, све време привлачили су га ливада и авиони. Пријавио се на конкурс за обуку питомаца једриличара, положио пријемни, постао члан Аероклуба и летео наредне четрдесет две године. За то време више је километара прешао у ваздуху са једрилицом, него што је препешачио путем.

На Бранковој ливади

И поред тога, моделарство није запостављао. Примакао се осмој деценији, али се сваком новом моделу и сад радује као кад је био дечак. Није то играчка, каже, тако се учи пилотирање. У малој радионици на Иришком венцу, где се одавно настанио, нема чега нема. Од разног ситног алата и на милионе делова којима га је син снабдевао из иностранства, до табли стиропора, фурнира и калупа за труп авиона које излива за сваки посебно. Места има таман толико да може да се окрене око своје осе. Понекад уђе и његова мачка, проњушка, изврши инспекцију и оде.

Сви знају кад прави нову макету, јер тад Фрушком гором трешти опера. Сада можда јаче него икад. Управо довршава „цесну”, тридесет четврти модел по реду на радио управљање, слободно летеће и не рачуна. Испробаће га на оближњој полетној писти, на Бранковој ливади, као и све остале. А онда ће их, по ко зна који пут, поређати на трави, лећи испред њих, налактити се и винути у небо на крилима маште. То му је омиљена поза. Многе наше колеге, па и ми, овековечили су је. Испод такве фотографије снимљене за један часопис, у потпису пише: ”Лег’о чобан на цветну ливаду, док му овце пландују у хладу”.