Svet koji stvaram je kao koktel

Ritam života odslikava se u igri Izraela Galvana, u svetu priznate zvezde flamenka iz Sevilje, a mi ćemo ga prvi put gledati u Srbiji, u okviru 20. Beogradskog festivala igre. I to 1. aprila na sceni Opere Madlenianim, gde će izvesti komad „Zlatno doba”, a već narednog dana u Bitef teatru, odigraće neponovljivi „Solo”, intimni scenski biser, za najveće poznavaoce pozorišnog izraza! Izrael Galvan potiče iz porodice flamenko igrača i rano je i sam postao majstor tradicionalne forme ovog umetničkog stila, sa „stopalima koja su istovremeno mogla da lupaju i predu”. Ubrzo su ga nazvali Paganinijem flamenka, zbog brzine koju nijedan igrač nije uspevao da razvije, ali i vladanja prostorom i ritmom. Klasičnu formu koristi kao polazište, da bi stvarao nešto novo na uzbudljiv način. Rado eksperimentiše, inspirisan stvaralaštvom vrhunskih koreografa Pinom Bauš i Kazuom Onom. Na Netfliksu ga možemo videti zajedno sa Akramom Kanom i Ohadom Naharinom.

Izrael Galvan je dobitnik Nacionalne nagrade za igru 2005. godine od Ministarstva kulture Španije „za umeće da u umetnosti poput flamenka stvori novu kreaciju”, takođe je zavredeo i druga priznanja, poput njujorške „Besi” nagrade i španske Zlatne medalje za zasluge u lepim umetnostima. Francusko Ministarstvo kulture ga je 2016. godine imenovalo za Oficira reda umetnosti i književnosti. Takođe je dobio šest Maks nagrada za scensku umetnost, kao i dva puta Nagradu kritike u Barseloni.

Predstavićete se u našoj prestonici u dve večeri, sa dva programa, na ovoj 20. festivalskoj ediciji. Kako biste ih opisali?

Oduševljen sam što vam donosim „Zlatno doba”. Ta predstava je poput moje laboratorije, koja je otvorena 2005. godine, ali stalno je menjam i nadam se da ćete moći da udahnete trenutke tog zlata u vremenu, koje sam pronašao. Volim da mislim da je za flamenko zlatno doba – sada. Ovaj stil evoluira, ali i pati zbog različitih uticaja. Ipak, najvažnije je da zadržava veoma snažne korene koje ljudi mogu da vide. Flamenko nas iz prošlosti nosi u budućnost, a u sadašnjosti, ovo što danas igramo jeste naše zlatno doba. Druge večeri, u prostoru Bitef teatra, dogodiće se moj solo nastup, koji je Aja Jung, direktorka BFI, izabrala. Revolucija zvuka, bez muzičara. Biću sam na sceni. Samo sa nekoliko reflektora. Sa ovim „Solom” nastupiću uskoro i u pozorištu koje Mihail Barišnjikov vodi na njujorškom Menhetnu. Valjda su se njih dvoje dogovarali, a verujete – to je opasno dobar komad. Ostaje da čujem reakciju beogradske publike posle izvođenja.

Da li ste izabrali scenu i flamenko zato što potičete iz umetničke porodice?

Igra mi je jednostavno išla od ruke, zavoleo sam je. A ona je đavolja stvar. Ne sećam se da sam mnogo vežbao, već sam radio na umetničkom izrazu kao da sam se igrao i zabavljao spontano, a činilo se da ljudi baš uživaju dok me gledaju. Međutim, imao sam faze kada sam želeo promene. Tada sam znao da ću morati sve da izokrenem, rastavim na delove i pronađem svoj put ukoliko želim da preživim u svetu igre. Kreirao sam inspirisan Pinom Bauš i Kazuom Onom. Iako sam sebe doživljavao kao flamenko igrača, više nisam hteo da budem ograničen na jezik flamenka. Želeo sam slobodu. A ona me je dovela do saradnje sa čuvenim baletskim igračima i savremenim koreografima, a sve to se dopalo publici.

Poznati ste po izražajnosti, šta jednog igrača čini posebnim?

S obzirom na to da igram od detinjstva, verujem da dobro vladam scenom i ostvarujem fine veze sa publikom. Zbog svoje ličnosti, bolje „pričam” dok igram, nego dok govorim. Da bih se osećao slobodno, bez pritiska virtuoznog izvođenja, biram slobodu pokreta, zvuka i teme, i naravno obožavam flamenko. Zapravo, svet koji stvaram je kao koktel. Čovek igra ono što jeste ili kako se oseća. Kada igrač izađe na scenu, tačno možete razumeti koliko zna, koliko je obrazovan, koliko čita, koliko inteligencije i iskustva nosi...

Sa Akramom Kanom i Ohadom Naharinom možemo vas videti i na Netfliksu. Koliko ovakvi i slični projekti popularizuju igru?

Doživeo sam jedan poseban nastup u Sevilji, kada sam igrao na glavnom trgu mog grada. To je bio jedinstven trenutak u karijeri. Znam da danas postoje drugi načini komunikacije. Igrač sam, ali mnogo volim i film, a kada igram uvek zamišljam kameru koja zumira detalje, neku malu priču, unutrašnje stanje... Uvek ću biti pristalica izmeštanja igre iz njenih uobičajenih prostora.

Kakve utiske i iskustva vam je donela saradnja sa drugim i drugačijim umetnicima?

Moje saradnje su počele sa mojom porodicom, jer sam počeo da igram sa tri godine. Nakon toga je to bio Mario Maja, učitelj sa genijalnim idejama, ali i sa disciplinom; zatim Manuel Soler sa svojom slobodom i posebnim osećajem za ritam; i Enrike Morente sa svojim glasom i hrabrošću. U skorije vreme, Akram Kan i Ohad Naharin. Volim „frankenštajne”, kao isecanje kreacija različitih umetnika i spajanje istih u okviru radova drugih umetnika. Sviđa mi se kombinacija koju možete dobiti, to je jedna vrsta formule. Čuvam sopstvenu, veoma precizno definisanu arhivu ljudi koji sjajno igraju, koji su poznati i koji su kreirali svoj umetnički put, jer su svi oni moji učitelji.