Priča o prijateljstvu slikara i pisca

Muzej Vuka i Dositeja osnovan je 28. februara 1949. i na današnji dan slavi svoj rođendan, a tom prilikom podsetićemo se dvojice velikih umetnika i boraca za slobodnu misao, slikara i pisca, čije su sudbine isprepletane prijateljskim vezama, ali i onima koje se tiču baš ovog muzeja. Miodrag Mića Popović (1923–1996), čija se stogodišnjica rođenja obeležava ove godine, i Borislav Mihajlović Mihiz (1922–1997), čija je stogodišnjica rođenja bila prošle godine, taj su slikar i taj pisac – prvi je u ovom muzeju održao svoju drugu samostalnu izložbu i to na predlog ovog drugog, koji je u ovoj kući bio kustos. O svemu tome može se detaljnije saznati na postavci koja je danas otvorena.

Pod izložbenim naslovom „Ispričana Nepričava”, uz prateću publikaciju, muzejski savetnici Muzeja Vuka i Dositeja Narodnog muzeja Srbije, Elijana Gavrilović i Miodrag Tomić, ispričali su priču o ovom dragocenom prijateljstvu koje je oplemenjivalo decenijama našu umetničku scenu, a u čemu je ovaj mali i javnosti drag muzej bio saučesnik.

Naime, kako objašnjava Elijana Gavrilović, pre sedam decenija na postavci slika „Selo Nepričava” u Muzeju Vuka i Dositeja bili su predstavljeni radovi tada mladog Miće Popovića. Bila je to prva gostujuća izložba u ovom novoosnovanom muzeju, u kojem je Borislav Mihajlović Mihiz, tada mladi pisac, esejista i budući kritičar, bio kustos asistent. Reč je inače o postavci koja je trajala četiri dana i koja je trebalo da se održi ranije u drugom prostoru, ali je bila odložena pa je Mihiz predložio Popoviću da izlaže baš u kući u kojoj je on radio.

– Izložbu je otvorio Đuro Gavela, upravnik muzeja, a javnosti se obratio i Mihiz, koji je tom prilikom za stvaralaštvo svog prijatelja i kuma, između ostalog, rekao da „Mića slika zemlju Srbiju plemenitim spojem najboljih naših likovnih tradicija i duhom moderne slikarske umetnosti” – priča Elijana Gavrilović.

Životni putevi ove dvojice znamenitih umetnika i mislilaca bili su neprekidno skopčani više od pola veka. Zbližila ih je ne samo ideja da „svoju mladost ne prožive pognute glave i nemušto” (M. Popović), već i hrabrost da se u svojim dvadesetim godinama odupru nametnutoj estetici u umetnosti.

– Popović je tokom svog boravka u Parizu 1951. upućivao Mihizu „Likovna pisma”, svojevrsne crteže na papiru sa tekstovima u kojima mu je crtežom i kratkim opisom dočaravao svoje utiske o Monmartru. Osim slika i tih, do sada neizlaganih likovnih ostvarenja, posetioci će na izložbi moći da pogledaju detaljnije i njihove biografije i različite emisije razgovora sa ovim našim vrsnim stvaraocima. Na postavci je obuhvaćen period od njihovog poznanstva do izvođenja (tada zabranjene) predstave „Čekajući Godoa” u ateljeu Miće Popovića – dodaje Miodrag Tomić.

Kako dvoje autora izložbe dalje objašnjavaju, obuhvaćeni su rani Popovićevi radovi, nastali pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka iz Zbirke jugoslovenskog slikarstva 20. veka Narodnog muzeja Srbije, Likovne zbirke Muzeja Vuka i Dositeja, Stalne postavke slika Miće Popovića i Vere Božičković Popović pri Centru za kulturu „Vuk Karadžić” u Loznici, Srpske čitaonice u Irigu, kolekcije porodice Popović i zaostavštine Borislava Mihajlovića Mihiza. Biće tu delikatni akvareli, koloritna ulja na platnu i radovi na papiru, među njima Popovićev autoportret i Mihizov portret, delo na kojem je predstavljen Dositejev licej, odnosno zgrada u kojoj se muzej nalazi, ali i rad „Seljački sanduk”, za koji je pouzdani utvrđeno da je bio izložen i na postavci „Selo Nepričava”.