Прича о пријатељству сликара и писца

Музеј Вука и Доситеја основан је 28. фебруара 1949. и на данашњи дан слави свој рођендан, а том приликом подсетићемо се двојице великих уметника и бораца за слободну мисао, сликара и писца, чије су судбине испреплетане пријатељским везама, али и онима које се тичу баш овог музеја. Миодраг Мића Поповић (1923–1996), чија се стогодишњица рођења обележава ове године, и Борислав Михајловић Михиз (1922–1997), чија је стогодишњица рођења била прошле године, тај су сликар и тај писац – први је у овом музеју одржао своју другу самосталну изложбу и то на предлог овог другог, који је у овој кући био кустос. О свему томе може се детаљније сазнати на поставци која је данас отворена.

Под изложбеним насловом „Испричана Непричава”, уз пратећу публикацију, музејски саветници Музеја Вука и Доситеја Народног музеја Србије, Елијана Гавриловић и Миодраг Томић, испричали су причу о овом драгоценом пријатељству које је оплемењивало деценијама нашу уметничку сцену, а у чему је овај мали и јавности драг музеј био саучесник.

Наиме, како објашњава Елијана Гавриловић, пре седам деценија на поставци слика „Село Непричава” у Музеју Вука и Доситеја били су представљени радови тада младог Миће Поповића. Била је то прва гостујућа изложба у овом новооснованом музеју, у којем је Борислав Михајловић Михиз, тада млади писац, есејиста и будући критичар, био кустос асистент. Реч је иначе о поставци која је трајала четири дана и која је требало да се одржи раније у другом простору, али је била одложена па је Михиз предложио Поповићу да излаже баш у кући у којој је он радио.

– Изложбу је отворио Ђуро Гавела, управник музеја, а јавности се обратио и Михиз, који је том приликом за стваралаштво свог пријатеља и кума, између осталог, рекао да „Мића слика земљу Србију племенитим спојем најбољих наших ликовних традиција и духом модерне сликарске уметности” – прича Елијана Гавриловић.

Животни путеви ове двојице знаменитих уметника и мислилаца били су непрекидно скопчани више од пола века. Зближила их је не само идеја да „своју младост не проживе погнуте главе и немушто” (М. Поповић), већ и храброст да се у својим двадесетим годинама одупру наметнутој естетици у уметности.

– Поповић је током свог боравка у Паризу 1951. упућивао Михизу „Ликовна писма”, својеврсне цртеже на папиру са текстовима у којима му је цртежом и кратким описом дочаравао своје утиске о Монмартру. Осим слика и тих, до сада неизлаганих ликовних остварења, посетиоци ће на изложби моћи да погледају детаљније и њихове биографије и различите емисије разговора са овим нашим врсним ствараоцима. На поставци је обухваћен период од њиховог познанства до извођења (тада забрањене) представе „Чекајући Годоа” у атељеу Миће Поповића – додаје Миодраг Томић.

Како двоје аутора изложбе даље објашњавају, обухваћени су рани Поповићеви радови, настали педесетих и шездесетих година прошлог века из Збирке југословенског сликарства 20. века Народног музеја Србије, Ликовне збирке Музеја Вука и Доситеја, Сталне поставке слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић при Центру за културу „Вук Караџић” у Лозници, Српске читаонице у Иригу, колекције породице Поповић и заоставштине Борислава Михајловића Михиза. Биће ту деликатни акварели, колоритна уља на платну и радови на папиру, међу њима Поповићев аутопортрет и Михизов портрет, дело на којем је представљен Доситејев лицеј, односно зграда у којој се музеј налази, али и рад „Сељачки сандук”, за који је поуздани утврђено да је био изложен и на поставци „Село Непричава”.