Predsednici SAD i uređenje sveta

Nešto manje od mesec dana pre završetka Drugog svetskog rata u Evropi, Hari Truman je seo na predsedničko mesto u Beloj kući. Razlikovao se od preminulog predsednika Frenklina Delano Ruzvelta i po unutrašnjoj i po spoljnoj politici SAD. Po ustoličenju, Truman je rekao svojim saradnicima: „Rusi će uskoro biti postavljeni na svoje mesto i tada će Sjedinjene Države preuzeti rukovođenje kretanjem sveta u pravcu u kojem ga treba voditi”.

U periodu predsednikovanja Harija Trumana, u dva mandata, napravljen je veliki zaokret u međunarodnim odnosima. To je period stvaranja američkih baza širom sveta, remilitarizacije SR Nemačke, njenog uključivanja u Severoatlantski savez i angažovanja američkih snaga u Korejskom ratu 1950–1953. godine. Kao predsednik i vrhovni komandant oružanih snaga SAD, Truman je doneo odluku da se bace atomske bombe na Hirošimu (6. avgusta 1945) i Nagasaki (9. avgusta 1945). Njegovo vreme obeleženo je kao doba hladnog rata, čijem je širenju i trajanju dosta doprineo.

Truman je, kad je reč o strategiji obezbeđenja oružanih snaga SAD osnovnim gorivno-energetskim sirovinama, imao svoje stavove i poglede, na prvom mestu o politici na području Bliskog i Srednjeg istoka, „o čijem se političkom, ekonomskom i vojnom značaju za SAD izjašnjavao praktično svaki posleratni američki predsednik”. Prema navodima sovjetskog naučnika R. Baranova, datom u časopisu „Neft i politika SŠA na Bližnem i Srednjem vostoku”, Truman je 1946. izjavio da „taj rejon ima veliki ekonomski i strategijski značaj”.

Trumanov naslednik Dvajt Ajzenhauer isticao je 1951. godine da „ne postoji  u strategijskom pogledu značajniji rejon u celom svetu nego što je Bliski istok”. U jednoj od svojih izjava 1970, kako navodi Baranov, Ričard Nikson je naglasio: „Bliski istok je važan. Mi svi znamo da 80 odsto nafte za Evropu i 90 odsto nafte za Japan stiže sa Bliskog istoka. Znamo da Bliski istok predstavlja vrata za Afriku, vrata za Sredozemno more. On je stožer NATO-a i vrata koja vode kroz Suecki kanal na jug u Indijski okean.”

I drugi američki predsednici i ministri spoljnih poslova bili su jedinstveni u pogledu strategije SAD o Bliskom istoku kao izvoru važnog energetskog potencijala – nafte. Tako je Dž. Ford 1975. izjavio da su Bliski i Srednji istok „strateški važan rejon i izvor značajnog i neprekidno rastućeg dela energetskih resursa, kako za nas, tako i za Zapadnu Evropu”. Iste godine američki državni sekretar Henri Kisindžer je rekao: „Jedini način da se snize cene nafti je – voditi politički rat protiv takvih zemalja, kao što su Saudijska Arabija i Iran.” (V. P. Gavrilov: „Černoe zoloto planeti”)

Savremenu međunarodnu scenu obeležavaju duboka povezanost i isprepletenost međunarodnih zbivanja, odnosa, konfrontacija, uticaja i istovremeno sve naglašenije i snažnije ispoljavanje političkih i ekonomskih suprotnosti. Sve se ovo odvija u vizuri i kontinuitetu, ne samo na relaciji razvijeni–nerazvijeni (sever–jug), već i u sličnim društveno-ekonomskim i državnim ambijentima. Ekonomski, politički i vojni odnosi postali su u današnjem svetu, više nego ikada posle završetka Drugog svetskog rata, složeni na svim nivoima i segmentima, a njihov tok i ishod sve neizvesniji i opasniji za našu civilizaciju. To je svet u kojem su ratovi, vojne intervencije, razni specijalni vidovi rata, medijske kampanje, pretnje, ucene, demonstracije sile i drugi oblici njene upotrebe deo surove stvarnosti s kojom se živi. U tom kompleksu i konglomeratu nezaobilazni su scenariji, programi i projekti najmoćnijih i najrazvijenijih zemalja sveta o svetskim energetskim-gorivnim sirovinama, njihovoj eksploataciji, istraživanjima i kontroli – u prvom redu nafte. U centru strateško-političkih i vojnih opcija je kontrola transporta ovog energenta.

Podatak da danas svetskim morima i okeanima krstari više od 12.000 ratnih brodova s najmodernijim raketno-artiljerijskim oružjem, elektronskim navigacijskim sistemima i drugom opremom najbrže nas uvodi u svet saznanja o snazi vojnog angažovanja na kontroli pomorskih magistralnih puteva. Posebno su koncentrisane i strateški dobro organizovane velike flote ratnih plovnih jedinica na kontroli i čuvanju glavnih pomorskih puteva kojima se nafta prevozi od velikih izvorišta na Bliskom istoku u Evropu, SAD i Japan.

Američka spoljna politika koja se odnosi na strateške opcije obezbeđenja mineralnih sirovina, pre svega nafte, ima predominantnu ulogu u svetu. Odvija se u kontinuitetu, dosledno i principijelno s čvrstim osloncem na oružane (posebno pomorske) snage SAD. Izgrađena vojna doktrina je saobražena s pomorsko-geografskim položajem SAD. Jer, ova zemlja je podjednako i atlantska i pacifička, a kako se u njenom sastavu nalazi Aljaska, smatra se i arktičkom zemljom. Ova zemlja je i veliki uvoznik obojenih metala, boksita, gvozdene rude, celuloze, papira i drugih sirovina i poluproizvoda, koje za SAD predstavljaju poseban strateško-privredni i ekonomski značaj.

Branko Inić