Председници САД и уређење света

Нешто мање од месец дана пре завршетка Другог светског рата у Европи, Хари Труман је сео на председничко место у Белој кући. Разликовао се од преминулог председника Френклина Делано Рузвелта и по унутрашњој и по спољној политици САД. По устоличењу, Труман је рекао својим сарадницима: „Руси ће ускоро бити постављени на своје место и тада ће Сједињене Државе преузети руковођење кретањем света у правцу у којем га треба водити”.

У периоду председниковања Харија Трумана, у два мандата, направљен је велики заокрет у међународним односима. То је период стварања америчких база широм света, ремилитаризације СР Немачке, њеног укључивања у Североатлантски савез и ангажовања америчких снага у Корејском рату 1950–1953. године. Као председник и врховни командант оружаних снага САД, Труман је донео одлуку да се баце атомске бомбе на Хирошиму (6. августа 1945) и Нагасаки (9. августа 1945). Његово време обележено је као доба хладног рата, чијем је ширењу и трајању доста допринео.

Труман је, кад је реч о стратегији обезбеђења оружаних снага САД основним горивно-енергетским сировинама, имао своје ставове и погледе, на првом месту о политици на подручју Блиског и Средњег истока, „о чијем се политичком, економском и војном значају за САД изјашњавао практично сваки послератни амерички председник”. Према наводима совјетског научника Р. Баранова, датом у часопису „Нефт и политика США на Ближнем и Средњем востоку”, Труман је 1946. изјавио да „тај рејон има велики економски и стратегијски значај”.

Труманов наследник Двајт Ајзенхауер истицао је 1951. године да „не постоји  у стратегијском погледу значајнији рејон у целом свету него што је Блиски исток”. У једној од својих изјава 1970, како наводи Баранов, Ричард Никсон је нагласио: „Блиски исток је важан. Ми сви знамо да 80 одсто нафте за Европу и 90 одсто нафте за Јапан стиже са Блиског истока. Знамо да Блиски исток представља врата за Африку, врата за Средоземно море. Он је стожер НАТО-а и врата која воде кроз Суецки канал на југ у Индијски океан.”

И други амерички председници и министри спољних послова били су јединствени у погледу стратегије САД о Блиском истоку као извору важног енергетског потенцијала – нафте. Тако је Џ. Форд 1975. изјавио да су Блиски и Средњи исток „стратешки важан рејон и извор значајног и непрекидно растућег дела енергетских ресурса, како за нас, тако и за Западну Европу”. Исте године амерички државни секретар Хенри Кисинџер је рекао: „Једини начин да се снизе цене нафти је – водити политички рат против таквих земаља, као што су Саудијска Арабија и Иран.” (В. П. Гаврилов: „Черное золото планети”)

Савремену међународну сцену обележавају дубока повезаност и испреплетеност међународних збивања, односа, конфронтација, утицаја и истовремено све наглашеније и снажније испољавање политичких и економских супротности. Све се ово одвија у визури и континуитету, не само на релацији развијени–неразвијени (север–југ), већ и у сличним друштвено-економским и државним амбијентима. Економски, политички и војни односи постали су у данашњем свету, више него икада после завршетка Другог светског рата, сложени на свим нивоима и сегментима, а њихов ток и исход све неизвеснији и опаснији за нашу цивилизацију. То је свет у којем су ратови, војне интервенције, разни специјални видови рата, медијске кампање, претње, уцене, демонстрације силе и други облици њене употребе део сурове стварности с којом се живи. У том комплексу и конгломерату незаобилазни су сценарији, програми и пројекти најмоћнијих и најразвијенијих земаља света о светским енергетским-горивним сировинама, њиховој експлоатацији, истраживањима и контроли – у првом реду нафте. У центру стратешко-политичких и војних опција је контрола транспорта овог енергента.

Податак да данас светским морима и океанима крстари више од 12.000 ратних бродова с најмодернијим ракетно-артиљеријским оружјем, електронским навигацијским системима и другом опремом најбрже нас уводи у свет сазнања о снази војног ангажовања на контроли поморских магистралних путева. Посебно су концентрисане и стратешки добро организоване велике флоте ратних пловних јединица на контроли и чувању главних поморских путева којима се нафта превози од великих изворишта на Блиском истоку у Европу, САД и Јапан.

Америчка спољна политика која се односи на стратешке опције обезбеђења минералних сировина, пре свега нафте, има предоминантну улогу у свету. Одвија се у континуитету, доследно и принципијелно с чврстим ослонцем на оружане (посебно поморске) снаге САД. Изграђена војна доктрина је саображена с поморско-географским положајем САД. Јер, ова земља је подједнако и атлантска и пацифичка, а како се у њеном саставу налази Аљаска, сматра се и арктичком земљом. Ова земља је и велики увозник обојених метала, боксита, гвоздене руде, целулозе, папира и других сировина и полупроизвода, које за САД представљају посебан стратешко-привредни и економски значај.

Бранко Инић