Srce i njegova umovanja

To da se samo srcem dobro vidi, da se suština očima ne da sagledati i da je govor izvor svih nesporazuma, generacije i generacije su naučile iz „Malog princa”, knjige francuskog pilota i pisca Antoana de Sent Egziperija, koja je prvi put objavljena pre 80 godina (6. aprila 1943. godine) i koja spada među najpoznatija i najprodavanija dela svetske književnosti. Prema najnovijim podacima, svake godine se proda blizu pet miliona primeraka ove knjige, a prevedena je na više od 290 svetskih jezika i dijalekata. U nekim zemljama čak postoji i veći broj različitih prevoda (u Južnoj Koreji 47, u Kini 50), dok severnoafrički jezici na kojima se „Mali princ” pojavljuje uključuju dijalekte Maroka, Tunisa i Alžira. I naši izdavači je rado objavljuju, a najnovije izdanje je objavljeno nedavno kada je „Vulkan izdavaštvo”, obeležavajući desetogodišnjicu svog rada, uvrstilo ovu knjigu u ediciju svojih deset izdanja specijalnog dizajna.

U Parizu postoji prodavnica „Mali princ” u kojoj se mogu kupiti razni suveniri vezani za ovu knjigu, ali je sada, povodom osam decenija, što se od potrošačkog društva i dalo očekivati, ponuda obogaćena. Figurice Malog princa, ruže i ovce reklamiraju se kao lep poklon za Uskrs, tu je i figurica Malog princa sa lisicom od smole u ograničenom tiražu od 300 primeraka... „Galimar” je u ediciji za mlade objavio izuzetno kolekcionarsko izdanje ovog dela u ograničenom tiražu od 3.000 primeraka, od kojih je svaki numerisan. Objavljeno je i specijalno izdanje „Mali princ poliglota”, opet u ograničenom tiražu, u kojoj je 27 poglavlja dato na 27 jezika, urađena je i serija od 80 litografija sa likom Malog princa itd. U Njujorku, gde je „Mali princ” prvi put i objavljen upravo te 1943. godine, na engleskom i francuskom jeziku, biće postavljena skulptura Egziperija koju je izradio francuski umetnik Žan-Mark de Pa.

Kod nas je tim povodom upravo od danas u holu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a u okviru meseca frankofonije, organizovana izložba „Srce ima svoja umovanja koja um ne poznaje”. Osim osamdesetogodišnjice izlaska Egziperijevog „Malog princa”, ovom izložbom, u organizaciji Odseka za romanistiku, obeležava se ujedno i 400 godina od rođenja velikog francuskog mislioca Bleza Paskala. Tako će posetioci, kaže se u saopštenju povodom ove izložbe, na jednom mestu moći da vide brojna izdanja ova dva autora, kao i to na koji način se njihova dva kapitalna dela spajaju u jedno i nastavljaju da žive i odjekuju u modernom svetu društvenih mreža. Zašto je pustinja i danas metafora za sve glasniju čovekovu usamljenost? Ima li prava Paskal kad kaže da vasiona prostorom čoveka obuhvata i guta kao jednu tačku, a čovek mišlju obuhvata vasionu?

„Mali princ” je najpoznatije delo pisca i pilota Antoana de Sent Egziperija koji je tragično nastradao 1944. godine. Nikome ne treba prepričavati da je u knjizi reč o pilotu koji je sleteo u najveću peščanu pustinju jer mu se pokvario avion i o dečaku zlatne kose sa dalekog asteroida, Malom princu, koji non-stop postavlja pitanja i veselo se smeje. Svi su već čitali i zapamtili mudrosti koje njih dvojica razmenjuju, svojstvene čistoti dečjeg srca i onima koji su nekad bili deca, a tu čistotu nisu izgubili.

Mada je Egziperijeva knjiga prevođena širom sveta, čini se da niko toliko ne svojata „Malog princa” kao Marokanci, koji u knjizi vide veliki deo svoje domovine. Prvi Egziperijev profesionalni posao pilota bio je let iznad Sahare. Između 1926. i 1929. leteo je jednomotornim dvosedima iznad severne Afrike i živeo među slikama po kojima je „Mali princ” poznat. Dve godine krajem dvadesetih godina 20. veka, pustinju je učinio svojim domom, u Port Etjenu (sada Nuadibu) u Mauritaniji, zatim u Vili Sisneros (današnja Dakla) i Kejp Džubi (sada Tarfaja). Na jednom putovanju u Daklu, vodili su nas da nam pokažu gde je sletao autor „Malog princa”, dok u Tarfaji postoji muzej posvećen ovom pilotu i piscu koji se u Maroko vratio početkom tridesetih.

„Ne zaboravite da je njegovu priču inspirisao ili možda čak ispričao autor nomad kojeg je upoznao tokom svojih pustinjskih putovanja”, reči su jednog marokanskog kulturnog aktiviste i prevodioca koje su svojevremeno prenele agencije. On je tvrdio da sama priča možda jeste univerzalna, ali da Berberi (ili Imazigeni) osećaju da su najbliže njenoj radnji, da zaplet ima mnogo sličnosti sa njihovim usmenim pričama koje su slušali od svojih dedova.

Malo je verovatno da je priču Egziperiju ispričao nomad, ali mnogi nastavnici i roditelji u Maroku čitaju deci ovu knjigu i tvrde da ona u njoj pronalaze svoj dom. Velika je verovatnoća, međutim, da su neke ideje za knjigu uzete iz piščevog stvarnog života. Sama ideja pustinje i pada aviona, nastala je iz događaja koji se desio 1935. godine, kada su se Egziperi i njegov kopilot srušili avionom u Saharu, odakle ih je spasao jedan beduin. Jednom prilikom, Egziperi je napomenuo da je tada video pustinjsku lisicu. Njegov avion je bio sa oznakom A-612. Veruje se takođe da je i lik ruže bazirao na liku svoje supruge.

Prvu priču „Avijatičar”, Egziperi, inače rođen 1900. godine u Lionu, objavio je 1926. godine, a 1929. i prvu knjigu „Južna pošta”, dok ga je knjiga „Noćni let” iz 1931. napravila književnom zvezdom u usponu. Ipak, njegovo najznačajnije delo ostaje „Mali princ” koje je napisao 1942. i koje je objavljeno u SAD 1943, a u Francuskoj tek dve godine posle njegove smrti. Iz tog dela se i dalje crpi lepota koja ne dozvoljava da se zaboravi njen autor, pilot čija je poslednja izviđačka misija, u koju je krenuo iz vazdušne baze na Korzici, bila da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone 31. jula 1944. godine i iz koje se nikad nije vratio.