27. mart 1941. – pobuna slobodoljubivih protiv zla

Događaji od 27. marta 1941. godine svrstali su Kraljevinu Jugoslaviju na pobedničku stranu istorije Drugog svetskog rata. Bila je i ostala deo antifašističke koalicije i jedan od osnivača Organizacije Ujedinjenih nacija u proleće 1945.

Upotrebom starih klišea često se ponavlja da je Jugoslavija potpisom Trojnog pakta mogla da sačuva svoju egzistenciju, a da srpski narod bude pošteđen žrtava, da ne bi pobedio komunizam, da je puč bio britanska akcija. Da li baš? Šta nam kazuju izvori o stvarnim planovima vrhovnika sila Osovine, a šta oni drugi?

Prema italijanskim beleškama o razgovoru sa Hitlerom 7. jula 1940, stoji da „Jugoslavija kakva je sada neće moći da ima pravo građanstva u novoj od Osovine stvorenoj Evropi”. U nemačkim beleškama stoji da se zbog trenutnih okolnosti konačno rešenje za Jugoslaviju (malo) odlaže: „Važno je notirati da Jugoslavija nije prijateljski naklonjena Osovini i da u Novoj Evropi posle rata neće imati pravo da zadrži bilo kakvu današnju formu” i da će Firer „koji drži sve stvari u svojim rukama”, odlučiti o trenutku kad će se to sprovesti. Hitler je govorio o razgraničenju zona uticaja i naglasio da će, kada dođe vreme, „jugoslovenski problem biti razrešen prema italijanskim smernicama”, pominjući i ostale pretenzije. O namerama su obaveštavani satelitski, revizionistički režimi: Dalmacija se predviđa u italijanskoj zoni, Slovenija i veći deo Hrvatske u nemačkoj, Mađarskoj sleduje dobar deo od sadašnje granice do Zemuna. U bugarskoj prestonici se čulo da im je u Berlinu saopšteno da će se „Jugoslavija” svesti na granice Stare Srbije, a Grčka, koja je saveznik Engleske, biće podvrgnuta „tretmanu kakav zaslužuje”.

U isto vreme, pojačavajući pritisak, Hitler ubeđuje kneza 4. marta da se „Jugoslaviji pruža jedinstvena prilika, koja se neće ponoviti, da zasnuje i obezbedi svoj položaj u reorganizovanoj Evropi. Stajući na stranu sila Osovine, Jugoslavija može za sebe obezbediti trajnu garanciju Nemačke za teritorijalni integritet”.

Slično je 1938. ubeđivao Francusku i Britaniju – da su njegove namere prema Čehoslovačkoj vezane samo za Sudete. U isto vreme imao je u tajnosti planove za komadanje te zemlje. Saveznici su mu tako olako poklonili naoružanje za 30 divizija i češku vojnu industriju.

U sred drame sa osovinskim pritiscima i ponude SAD da se Jugoslavija ne prikloni fašističkim zemljama i tako ostane na „pravoj i pobedničkoj strani”, mada privremeno i podlegla, poslanik Kraljevine u Moskvi, Milan Gavrilović javlja svom ministru Cincar-Markoviću 18. februara 1941, telegramom Pov. br. 145: „Primila Jugoslavija zahteve Firera ili ne, njena sudbina je zapečaćena. Ako primi, ona još može spasiti za Srbiju status Slovačke, ako ne primi, biće potpuno uništena. Na pitanje šta je s ostalom Jugoslavijom, rekao je: Bosna ide Hrvatskoj i tako ulazi u sastavni deo Italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenačka ide Nemcima. Ostalo se deli među Mađare, Bugare i opet Italijane.”

Gavrilovićev izvor je bio njemu prijateljski naklonjen predstavnik jedne osovinske države koji mu je preneo svoje razgovore sa nemačkim diplomatama u Moskvi.

Istorija je pokazala da su ove informacije bile tačne: po tim linijama izvršeno je komadanje u aprilu 1941. Jednako se potvrdila tačnost izveštaja jugoslovenskog vojnog atašea u Berlinu od 28. decembra 1940. da je plan za rat protiv Jugoslavije bio dovršen u oktobru. Kada je u januaru 1941. predat knezu Pavlu, on prosto nije želeo da veruje u njega, smatrajući da je možda reč o britanskom podmetanju.

Da li je 27. mart bio britanski puč? Skrenimo pažnju da svi izveštaji iz Beograda do kasnih sati 26. marta ukazuju da puč još nije izvestan. Oni koje su Britanci finansijski podržavali (ne i stvarne izvršioce) obećavaju da će možda doći do njega za nekoliko dana jer se još traži ličnost iz redova penzionisanih (!) generala koja bi stala na čelo. Kada je sve uspešno završeno, a Čerčil bio oduševljen, britanski predstavnici u Beogradu su u svojim raportima i iskazima počeli da se otimaju o zasluge. Da, Britanci su ga želeli, njihova SOE je imala agenturu i spremala diverzije na Dunavu i komunikacijama, ali vojnici koji su ga izveli, svoju akciju su planirali još od 1937, kako protiv Milana Stojadinovića, tako i protiv kneza Pavla. Britanci nisu mogli organizovati onakve manifestacije u Srbiji koje su izbile po saznanju za puč, a da to nije bio odušak nacije u skladu sa njenim osećanjem za pravdu i slobodu.

Ne samo u Britaniji, puč je bio dočekan i slavljen kao pobuna slobodoljubivih protiv zla na mnogim stranama, pa i u okupiranom i neokupiranom delu Francuske, gde su ljudi izašli na spontane manifestacije.

Naučni savetnik