Trijumfalan prolazak srpske vojske kroz Solun

Krvav rat protiv okupatora, mučno povlačenje kroz albanske gudure i dolazak napaćene srpske vojske na ostrvo Krf. A tamo je, kako beleži advokat Radomir Milaćević u svom „Ratnom dnevniku 1913–919”, usledio brz oporavak, preživljene nedaće su prepuštene zaboravu.

„Na Krfu smo proveli pet meseci. Osim velikih umiranja u prvo vreme, život je kasnije bio lak i udoban. Dobro snabdeveni i dobro hranjeni, od albanskih kostura iznikla je čitava vojska. Brzina oporavljanja iznenadila je kako sve nas tako i strance, kojih je bilo mnogo i sa nama i pored nas. Koliko je naše oporavljanje bivalo brže i osetljivije, utoliko nam je Srbija bila bliža, a naš povratak tamo vidljiviji.

Proleće na Krfu bilo je veselo i prijatno. Dobro obučeni i nahranjeni bili smo dobro raspoloženi, tako da se orila srpska pesma po kafanama i maslinjacima i noću i danju. U dva-tri maha dolazio je u štab našeg Četvrtog puka prestolonaslednik Aleksandar. U društvu divizijara K. Smiljanića posmatrao je organizovanu svadbu i svatove u užičkom selu, bilo je vrlo uspešnih scena. U dobrom raspoloženju Aleksandar je rekao: ’Ja se celog života nisam toliko smejao i tako oraspoložio kao za ove tri večeri kod vas Užičana.’ Ova svadba je bila tako uspešna da se o njoj govorilo, ekipa je davala tu predstavu i kod drugih jedinica. Bilo je dosta pesme, duhovite i mrsne šale sa kojom se i osvitalo.

A obuka se vršila veoma intenzivno, danju i noću, da bismo se navikli u rukovanju novim oruđima. Najzad je došao taj radostan dan. Tako željno očekivano naše prebacivanje u Solun, a odatle, ako Bog da, dalje u Srbiju. Ukrcali smo se u pristaništu Moraitiki na jedan veliki brod koji je primio ceo naš puk. Do Soluna smo putovali 34 sata, jer smo morali da begamo budući da su nas gonili sumareni, iako nas je pratilo šest torpiljera. Bili smo primorani da se sklonimo u luku ostrva Rodos, gde smo sačekali pojačanje pratnje i tek potom nastavili put za Solun.

Na nekoliko sati pred naš ulazak u solunsku luku obavila se velika bitka sa dva nemačka cepelina koji su bombardovali naše i savezničke logore. Jedan cepelin je oboren i zapaljen, a njegovi ostaci su se pušili u jednom plićaku solunskog pristaništa. Taj tip aviona-balona uskoro je napušten, jer se pokazao mnogo skup i nepraktičan.

Po iskrcavanju smestili smo se u logoru Galatište i ovde je život, uprkos velikim vrućinama i intenzivnoj obuci, veseo i prijatan. Najzad došao je dan pokreta u pravcu naše granice. Svi smo se obradovali, jer je to približavanje našoj otadžbini u koju bismo želeli da se što pre vratimo. Već su se pravila predviđanja kada ćemo opet biti u miloj Srbiji. Prolaz kroz Solun pretvorio se u naš mali trijumf. Svojim lepim držanjem i izgledom bacili smo u zasenak sve savezničke trupe.

Kad smo stigli u Ostrovo pod Kajmakčalanom, pred nama se već vodila borba između Bugara i naših jedinica koje su tu pre nas stigle. Borbe su bivale sve ogorčenije, trajale dve nedelje. Bugari su odbačeni, mi smo zauzeli Čeganske planine i podišli pod najveći vis Kajmakčalan, utvrđen od Bugara. Pogled na ovu strašnu planinu, njene visine i čamotinje, bez ijednog drveta, ledio nam je krv u žilama pri pomisli da će to morati da se osvaja i krvlju zaliva.

Veliki napad na Kajmakčalan počeo je 30. avgusta uz artiljerijsko bombardovanje. Sam vrh tučen je brzom paljbom iz 300 topova. Krenuli smo stihijskom snagom napred. Naš nalet bio je tako neodoljiv da smo, uprkos velikim gubicima, za dan i noć stigli pod sam vrh.... Kajmakčalan je uzet 17. septembra uz velike napore i velike žrtve. Nije bilo kvadratnog metra gde nije bio leš ili deo ljudskog tela. Čitava brda municije, oružja i ratne spreme. Eto, tako je izgledala kapija Srbije!

Zauzeće Kajmakčalana bio je krupan događaj u Prvom svetskom ratu i o tome se mnogo i opširno pisalo u celoj svetskoj štampi. Neprijatelj je pokušao da povrati Kajmakčalan, ali je taj pokušaj prošao uz gubitak nove dve-tri hiljade ljudskih života... Naše nadiranje se nastavilo, zatim su se vodile strašne borbe oko Gorničeva, Čuke i Gruništa. U poslednjim borbama na Gruništu i ja sam ranjen, po treći put od početka rata.

Posle lečenja u šestoj francuskoj bolnici dobio sam bolovanje radi oporavka i upućen u Alžir preko Bizerte. Tu sam proveo šest meseci pa se vratio za Solun. Bio sam na službi u Bitolju kada je počela ofanziva septembra 1918, koja je okončala rat i oslobodila Srbiju.

Najzad je moja krvava odiseja privedena kraju. Četiri godine ratnih patnji, tri puta ranjavan na sedam mesta. Ogrubeo i zadivljao. Zaista retka sreća pratila je moju otpornu snagu koja je uspela sve to da savlada i da od mene ne napravi invalida”, pisao je u svom ratnom dnevniku Radomir Milaćević, rođen 1888. u zlatiborskom selu Alin Potok.