Vaskrs međunarodne vladavine prava je moguć

Izborom istaknutih pravnika, koji se uskoro očekuje u Narodnoj skupštini, Srbija će završiti drugu fazu reforme pravosuđa, a treća faza započinje onog trenutka kada budu konstituisani novi sazivi Visokog saveta sudstva (VSS) i Visokog saveta tužilaštva (VST). Uporedo sa unapređenjem svog pravosuđa, naša zemlja je suočena sa krizom vladavine prava na globalnom nivou.

O ovim temama razgovaramo sa dr Vladanom Petrovim, redovnim profesorom ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji je i sudija Ustavnog suda Srbije i član Venecijanske komisije.

Učestvovali ste u izradi ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa i izmenama pravosudnih zakona. Da li ste zadovoljni onim što je do sada urađeno? Ima li nečega što je potrebno menjati i popravljati „u hodu”?

Za rad na pisanju pravosudnih zakona predložio sam Ministarstvu pravde kolege iz Instituta za uporedno pravo u Beogradu, doktore prava, koji su afirmaciju stekli u radnoj grupi za izradu ustavnih amandmana. Zadovoljan sam što su nauka i struka u ovom procesu imali važnu ulogu. Temelj nezavisnog sudstva postavljen je ustavnim amandmanima, a pravosudni zakoni su dobra konstrukcija, kojoj sad treba „udahnuti život”. To je strateški proces i njegov uspeh zavisiće od sprovođenja zakona i od demokratske pravne kulture, u čijoj izgradnji moramo učestvovati svi – sudije, tužioci, profesori, advokati, ali i političari i građani. Odgovornost je na celom društvu, a ne na pojedincima. Važno je da dobijemo pravosudne savete, koji su po sastavu, nadležnostima, opštoj ustavnoj ulozi – da budu garant i kreator nezavisnijeg pravosuđa – novi državni organi, kakve dosad nismo imali.

Uz nekoliko kandidata čiji su kvaliteti poznati pravničkoj javnosti, postavlja se pitanje da li Srbija ima još istaknutih pravnika koji su mogli da se prijave na konkurs, ali možda nemaju želju da učestvuju u radu VSS i VST.

Čini se da je dosadašnji postupak izbora članova saveta iz reda istaknutih pravnika, otvorenošću i nivoom demokratičnosti, doprineo da se formira „foto-robot” istaknutog pravnika. To je pravnik koji ima materijalne dokaze pravničkog znanja, ima stav i ume da taj stav brani dostojanstveno i pravnim argumentima. Nije istaknuti pravnik „politički evnuh”, osoba koja nema niti je ikada imala politička uverenja. To je, međutim, osoba čiji je identitet preovlađujuće određen pravničkim znanjem, a ne političkim opredeljenjem. Takav pravnik će biti značajan faktor u organu koji će graditi novo pravosuđe u Srbiji. To nadilazi politiku.

Inače, ne bih da ulazim u razloge zašto se pojedini istaknuti pravnici, na primer, još neke kolege profesori, nisu prijavili na konkurs. Čestitao bih onima koji su se prijavili i dokazali, ponašanjem i odgovorima u skupštinskom odboru, da su istaknuti pravnici. Nije lako naći se u Skupštini za govornicom koja nije katedra i odgovarati političarima.

Vi ste, na primer, istaknuti pravnik, ali niste mogli da konkurišete jer ste sudija Ustavnog suda. Takođe, za istaknute pravnike u VSS i VST nisu mogli da se prijave ni oni koji su nedavno otišli u penziju sa sudijskih funkcija, a imaju mnogo znanja i iskustva.

I da ne postoji zakonska zabrana da sudija Ustavnog suda bude kandidat za člana saveta, to bi fizički bilo neizvodljivo. Ustavni sud je opterećen poslom, a tako će biti i sa VSS-om i VST-om. Profesori prava koji će biti izabrani na ove funkcije moraju da budu svesni da će krajnjim naporom uspevati da usklade svoje fakultetske obaveze sa radom u ovim telima. Od njih očekujem da iniciraju i kreiraju, a ne da se „utope” u sudijsku ili tužilačku većinu.

Što se tiče penzionisanih sudija, ima onih koji smatraju da bi takvi pravnici doneli savetu dodatnu mirnoću, razboritost i autoritet. Treba, ipak, imati u vidu da su sudije u penziji profesionalci čiji je način razmišljanja, po prirodi stvari, sudijski. VSS ne sme da se pretvori u „sudstvo u malom”. To mora biti organ dva različita kvaliteta – sudijskog i „nesudijskog”, koji će, u tom sjedinjenju, delovati kao telo od najvećeg autoriteta. Pretpostavljam da je to rukovodilo pisce zakona kada su isključili mogućnost da osobe koje su navršile 65 godina budu članovi saveta. Pri tom, i evropski standardi u ovoj oblasti zabranjuju članstvo u savetu penzionisanim sudijama.

Koliko će politika uticati na izbor nosilaca pravosudnih funkcija posredstvom istaknutih pravnika koji će biti izabrani od Narodne skupštine kao zakonodavnog i – političkog tela?

Izbor istaknutih pravnika u Skupštini je važan, jer narodno predstavništvo daje „ustavno-pravni pečat” njihovoj istaknutosti. Na taj način, zadržaće se veza sa građanima kao nosiocima suverenosti, a istaknuti pravnici će učestvovati u izgradnji nezavisnijeg pravosuđa radi građana, koji su im posredno dali „mandat”, i radi zaštite njihovih prava.

U svakom slučaju, ustavna i zakonska rešenja pružaju garancije da neposrednog uticaja politike neće biti ni na rad istaknutih pravnika u savetima ni na pravosuđe u celini. Posredni ili prikriveni uticaj nemoguće je sasvim isključiti i u najrazvijenijim ustavnim demokratijama. To je suva istina, ostalo je ili nepoznavanje stvari ili licemerje.

Šta bi još moglo da se menja u Ustavu Srbije, a da nije preambula?

Venecijanska komisija je preporučila da treba reformisati ustavno sudstvo, pogotovo način izbora sudija Ustavnog suda u Skupštini, i ukinuti odredbu koja omogućava takozvani stranački vezani mandat narodnih poslanika (član 102 stav dva Ustava). Ja bih radije podsetio na tekst pokojnog profesora Ratka Markovića, pod naslovom „Ka budućem Ustavu Srbije” objavljen u „Politici” 8. jula 2017. godine. On je, u tom tekstu, predložio zamenu načina izbora predsednika Republike, odnosno prelazak sa neposrednog izbora, od strane građana, na posredni izbor, od strane parlamenta. Profesor je smatrao da je „oblik dvoglave izvršne vlasti”, kakav postoji u našem sistemu, „odavno potrošen”. Takva promena bi, normativno, vodila „čistijem” obliku parlamentarizma, u kojem bi se tačno znalo ko određuje politiku i ko za nju odgovara. Predsednik Republike, koga bi ubuduće birao parlament, bio bi klasični „ceremonijal majstor”, a politička odgovornost bila bi kompletno usredsređena u vladi. Pravno-tehnički, to bi bio mali „zahvat” u ustavnom tekstu. Morao bi da ide na referendum, pa bi građani imali poslednju reč o tome.

Vladavina prava je u krizi na globalnom nivou. Da li je u uslovima rata moguće očekivati da međunarodno pravo vaskrsne?

Vladavina prava nije političko-ideološka mantra koja postoji samo u govorima političara. To je sistem temeljnih društvenih i pravnih načela i vrednosti, koji se neprestano dograđuje i preispituje. Na međudržavnom nivou, ustanovljeni su pravni standardi zajednički svim pravno civilizovanim državama Evrope i šire. U tom smislu, ključna je uloga Venecijanske komisije i Saveta Evrope. Ozbiljne države, koje su ušle u Evropsku uniju, ali teže da očuvaju nacionalno dostojanstvo, poput Mađarske, pažnju posvećuju odnosu između međunarodnog i nacionalnog koncepta vladavine prava. Upravo učestvujem na projektu Centralnoevropske profesorske mreže u organizaciji Centralnoevropske akademije u Budimpešti i Pravnog fakulteta u Miškolcu.

Na globalnom nivou, vladavina prava je ustuknula pred izazovima restrukturiranja svetske političke scene. Međunarodnopravni poredak koji počiva na Povelji UN, na univerzalnim vrednostima, kao što su pravo na život, ljudsko dostojanstvo, sloboda i ravnopravnost pojedinaca i država, čini se da je ostao bez delotvornih mehanizama zaštite od najvećih opasnosti koje prete čovečanstvu – virtuelnog i stvarnog sukoba između starih i novih velikih sila. Predsednik Aleksandar Vučić ocenio je da je 1999. godine napadom NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju „umrlo savremeno međunarodno pravo”. Epidemija virusa korona nije bila dovoljno upozorenje da su život, zdravlje i ljudsko dostojanstvo najviše vrednosti. Pandemija je, naprotiv, pokazala sve „pukotine“ dehumanizovanog sistema izolacije pojedinca, grupa i država. Vreme je za vaskrs međunarodnog prava i pravog sistema vrednosti, iako, iz ugla aktuelnog momenta, moja poruka je pre vapaj za „zrnce” pravde i istine u svetu.

Kako izgraditi puteve prijateljstva i partnerstva na regionalnom nivou?

Daljim jačanjem ekonomije i otvaranjem, a ne izolacijom i zatvaranjem. Moramo i dalje da gradimo puteve partnerstva i pomirenja na regionalnom i međudržavnom nivou. Problemi se više ne rešavaju na teritorijalnom i nacionalnom principu. Ljudsko dostojanstvo, pravna sigurnost i kvalitetan život su vrednosti koje ozbiljne države prepoznaju i teže da štite strateški, zajedničkim snagama. Kultura dijaloga je kvalitet koji razlikuje pravu od lažne, kvazidržave. Ustavi i zakoni, kao i sporazumi, pravni ili politički, ostaju „mrtvo slovo na papiru”, ako nema iskrene volje i realne snage koje vode ekonomskom napretku, kulturnom povezivanju i boljem životu građana. Ubeđen sam da je Srbija, uprkos teškim vremenima, na ispravnom putu.

„Arhiv” ponovo izlazi

Nedavno ste obnovili Arhiv za pravne i društvene nauke, koji jedno vreme nije postojao, a predstavlja naučno blago.

Nema budućnosti bez očuvanja tradicionalnih vrednosti, a jednu takvu, u oblasti pravnih i društvenih nauka, predstavlja časopis „Arhiv”. Nisam ga obnovio ja, već sam stao na čelo redakcije časopisa koji više nije postojao. Uz pomoć Instituta za političke studije u Beogradu, mog prijatelja, nažalost, nedavno preminulog dr Živojina Đurića i grupe mlađih i iskusnijih kolega, „Arhiv” koji je između dva rata uživao ugled u naučnom prostoru tadašnje Jugoslavije, počeo je redovno da izlazi. Veliki „Arhiv” je ponovo „na nogama” i zato sam ponosan. Izvor njegove snage nalazi se u marljivom radu ljudi kojima je od intelektualnog elitizma (naučnog, političkog i svakog drugog) preči intelektualni patriotizam. Smatram da ovaj drugi treba da bude jedan od osnova okupljanja u Srbiji budućnosti.