Da najavi proleće i ublaži kašalj

Jagorčevina (Primula veris L.) je od davnina poznata lekovita biljka. U narodnoj medicini zauzima značajno mesto. Ona je najpoznatija kao prirodni ekspektorans, odnosno lek za iskašljavanje, jer razređuje sekret iz pluća i grla i olakšava njegovo izbacivanje iz organizma. Lekovita svojstva jagorčevine bila su poznata i narodnom prosvetitelju Vasi Pelagiću, koji je ovu biljku preporučivao za lakše iskašljavanje i smirenje. U viktorijansko doba cvet jagorčevine bio je simbol mladosti i mlade ljubavi.

To je jedan od prvih i najlepših vesnika proleća. Naučni naziv Primula veris potiče od dve latinske reči primus – prvi i veris – proleće, što u prevodu znači prva prolećnica, odnosno predstavlja vrstu koja rano cveta u proleće. Narodni nazivi jagorčevina, jaglika, jaglac i jagorčika izvedeni su od korena jag sa značenjem promicati i svetliti. Na taj način i naučni i narodni nazivi ukazuju na buđenje proleća.

Ova višegodišnja zeljasta biljka cveta od marta do maja. Cvetovi su slatkastog ukusa i prijatnog mirisa sličnog medu.

Prema botaničkoj klasifikaciji pripada rodu Primula. U flori Srbije se nalazi samo 5 vrsta, od kojih se u lekovite svrhe koriste dve, Primula veris i nešto ređe Primula elatior. U narodu je poznata pod različitim nazivima: bijela bukvica, vesniča, gajčin, galčina, goličica, grmuljica, jaglika, jaglac, jagliče, jagorčika, jagotač, jagudac, jaglič, krstasto igliče, krstasto jagliče, krstasto jegliče, kunjavac, lestedaj, osljepar, piskalica, petoprst, pramaliće, sunašce, svećac, itd.

Na našim prostorima sreće se u brdskim i planinskim predelima. Javlja se po sunčanim, suvim livadama i pašnjacima, ševarima, kamenjarima, retkim šumama, po obroncima i ispod žbunja. Rasprostranjena je po Fruškoj gori, Deliblatskoj peščari... Osim toga, kod nas se gaji po baštama i parkovima kao ukrasna biljka.

Nekontrolisano branje i sakupljanje dovelo je do toga da je ova biljka postala ugrožena vrsta. Zbog toga je na našim prostorima i zakonom zaštićena vrsta. Danas je značajno proređena i može da se nađe veoma malo njenih prirodnih staništa. Međutim, danas se uzgaja kao hortikulturna biljka, s više stotina pripitomljenih vrsta, varijeteta i hibrida, koji se razlikuju po boji, obliku i periodima cvetanja. U pogledu gajenja nema velike zahteve, a u zavisnosti od vrste, može se uzgajati gotovo svuda, u dvorištu, na terasi ili u saksijama u sobi.

Za izradu lekovitih pripravaka u narodnoj medicini upotrebljava se osušen rizom s korenjem, a znatno ređe cvet.

Rizom s korenjem vadi se iz zemlje u početnoj fazi cvetanja biljke, tokom marta i aprila. Od izvađenog rizoma treba odseći vrhove s pupoljcima i vratiti u zemlju kako bi se produžila vrsta, odnosno sprečilo njeno uništenje.

Izvađen rizom s korenjem treba dobro i brzo očistiti od zemlje i drugih nečistoća, a zatim oprati u hladnoj vodi. Da bi se lakše i brže osušio, rizom s korenjem treba iseći u sitnije komadiće, a zatim izložiti sušenju. Sušenje se obavlja na suncu i promaji ili u sušari na temperaturi 45–50 stepeni.

Kvalitetno osušena droga (Primulae radix) specifičnog je mirisa i neprijatnog i ljutog ukusa.

U izuzetnim slučajevima može se sakupljati i cvet, koji se zajedno s drškom bere u isto vreme kada se vadi koren. Sušenje cveta obavlja se u hladovini i na promaji ili u sušari na temperaturi do 45 stepeni.

Osušen rizom s korenjem i osušen cvet treba čuvati na suvom mestu, u dobro zatvorenim pakovanjima, ali ne duže od godinu dana.

Od biološki vrednih materija osušen koren sadrži saponozide, salicilnu kiselinu, tanine, etarsko ulje, izvesnu količinu vitamina Ce...

U narodnoj medicini, lekoviti pripravci, kao što su infuze, dekokti, ekstrakti, tinkture, sirupi, složeni čajevi, koriste se kao pomoćna lekovita sredstva za lečenje oboljenja disajnih organa, kod bronhitisa, astme, dečjeg i staračkog kašlja, upale pluća. Koriste se i u lečenju upala mokraćnih puteva, nervnih smetnji, uznemirenosti, nesanice, bolova u mišićima, nesvestice, glavobolje i kod slabosti srca. Na tržištu postoji mnoštvo preparata koji se koriste za izbacivanje sekreta.

S jagorčevinom ne treba preterivati jer velike količine korena mogu da izazovu tegobe u organima za varenje u vidu povraćanja i proliva. U nekim slučajevima može da izazove i alergijske reakcije. Kod nekih osoba javlja se preosetljivost na prah koji prekriva list i cvet jagorčevine, koja se manifestuje osipom po koži. Takođe, trudnicama i dojiljama se ne preporučuju preparati na bazi ove biljke, zbog sadržaja saponina, koji može izazvati neželjena dejstva.

Od mladog lišća jagorčevine koje je bogato vitaminom Ce i drugim korisnim sastojcima u kulinarstvu spravljaju se veoma ukusne supe, variva, umaci i salate.