​Televizija je postala porobljivač s(a)vesti

Mnogo pre Velikog brata, Zadruge i ostalih rijaliti programa, Božidar Kalezić, jedan od naših prvih televizijskih autora, opisao je televiziju kao „direktan prenos života”, ali je istovremeno, u svojim esejima o ovom tada novom mediju, još pre 45 godina, ukazao da je ona „sistem sprečavanja realnosti”, da ima moć stvaranja izmišljene, lažne, paralelne stvarnosti, odnosno vizuelnih zabluda koje plasira kao istinu. Takođe je uočio da, iako i „veliki” i „mali” ekran odražavaju čoveka i njegov svet kao u ogledalu, njihova estetika i pre svega način na koji se obraćaju gledaocu veoma se razlikuju. O tome je, pored ostalog, pisao u svojoj kultnoj knjizi Televizija, tvrđava koja leti, koja je nedavno objavljena u Australiji i na engleskom jeziku.

Poznati filmski i televizijski dokumentarista jedan je od dvojice ravnopravnih dobitnika ovogodišnje nagrade za životno delo, koje Beogradski festival kratkog i dokumentarnog filma dodeljuje za posebne zasluge za domaću kinematografiju – drugi laureat 70. martovskog festivala je Mihajlo P. Ilić Ilke, filmski montažer, reditelj, producent i filmolog, koji je preminuo 4. aprila u 84. godini.

Kalezić je nekadašnji urednik dokumentarnog programa Radio-televizije Srbije i autor nekoliko stotina televizijskih emisija i dokumentarnih filmova, među kojima se posebno ističu Trilogija o Milanu Konjoviću (1973), Moj život u umetnosti, portreti umetnika (1974–1994), Politički osuđenici (1986), Robijaš Vlado Dapčević (1987), Da li su zidovi zatvora zidovi pakla (1987) – ovenčan prvom nagradom na Jugoslovenskom televizijskom festivalu u Neumu, Treptači svemira ili zapisi o zatvorskoj ludnici (1989), Jutro i magle (1992) – ova je serija dobila godišnju nagradu RTS, i potresne ispovesti Sudbina porodice Mićić (1993) – za nju je primio nagradu „Duda Timotijević”. Za dokumentarac Naša je pobeda, o plasmanu FK Crvenka u Prvu saveznu ligu Jugoslavije, osvojio je glavnu nagradu na prestižnom međunarodnom filmskom festivalu u Oberhauzenu.

Studirao je filozofiju na Univerzitetu u Beogradu i režiju na Fakultetu dramskih umetnosti (u klasi profesora Huga Klajna), da bi se 1968. godine zaposlio na Televiziji Beograd i radio kao reditelj i urednik Dokumentarnog programa. O njemu je snimljeno više od deset emisija i napisane dve knjige (Venci od trnja Božidara Kalezića i Televizija kao sudbina).

Zašto ste za junake svojih filmova i emisija birali upravo te „uklete duše”?

Možda zato što sam i sam nosio u sebi takvu neku egzistencijalnu usamljenost, patnju, neuklopljenost ili pobunu, nepristajanje na nametnutu stvarnost. Prezirao sam poslušnike, konformiste, demagoge i apologete vlasti, a duboko saosećao sa onima koji su progonjeni, neshvaćeni, spremni da se žrtvuju za ono u šta veruju, bilo da je to umetnost, ideja ili osoba. Nisam birao teme već sagovornike, nisam se trudio da budu zanimljivi, već da dobiju priliku da ispričaju ono što ih tišti, nisam brinuo o gledanosti, nego da gledaocima prenesem smisao, predstavu i razumevanje o onome što se dešava. Tragao sam za smislom života. Moj dokumentarizam počiva na analitičnosti i dubokom „skeniranju stvarnosti”. Scenarija, režije i montaže gotovo da nema. U centru su uvek sagovornik i njegova priča, koja je naravno lična, ali i metaforička, ima univerzalnu vrednost i poruku. Dešavalo se da nedelju dana provedem sa čovekom, razgovaramo, snimim više od 150 sati ispovesti. Nisu mi bili važni hronologija, ni činjenice same po sebi: cela emisija je jedna paradigma koja deluje na gledaoca, a ne njeni pojedinačni delovi. U snimanju sam se rukovodio vlastitim principima, ličnim moralom i samilošću, zato sam sve svoje filmove „odbolovao” s glavnim junacima.

Šta je bilo najteže u takvim poduhvatima, i sa kakvim posledicama?

Trudio sam se da budem krajnje iskren prema sagovornicima, i oni bi mi uzvratili istom merom, da svojim filmovima i emisijama ne povredim njihovo dostojanstvo, da ih ne osuđujem, da njihove životne stavove ne komentarišem rukovodeći se sopstvenim iskustvima i ubeđenjima, i da oni ne ispaštaju zbog onoga što su mi ispričali – nisam želeo da gradim karijeru na njihovoj nesreći. Neke teme su bile „tempirane bombe” sa kojima sam morao veoma pažljivo da rukujem. Na primer, kad sam snimao Treptače svemira, s pacijentima psihijatrijskog odeljenja zatvorske bolnice sam sam razgovarao, bez zvaničnika. Politički osuđenici u Lepoglavi, o kojima sam pravio film, do kraja su mi otvorili dušu i ispričali ono što nikome drugome nisu, ali na rastanku su me upozorili: „Videćeš šta će biti sa nama kad odeš!” To sam ponovio upravniku zatvora i državnom sekretaru za informacije pred zatvorenicima i rekao: „Ako se bilo kome nešto desi zbog izjava koje sam zabeležio, da znate, poješću svih tih 35.000 metara snimljene trake!” Ništa se nije desilo. O meni je posle izašao tekst u štampi pod naslovom Poješću televiziju. Nekada je bilo i dobrih posledica, recimo film Da li su zidovi zatvora zidovi pakla, zbog kojeg gotovo da sam završio iza rešetaka, pokrenuo je pitanje položaja političkih zatvorenika, što je dovelo do ukidanja takozvanog verbalnog delikta.

Da li je bilo situacija da ste se i sami našli u opasnosti?

U nekim slučajevima sam zaista rizikovao posao, slobodu pa i život da bih svoje televizijske radove odbranio od vladajuće ideologije – i uspeo sam u tome, što nažalost nije pošlo za rukom mojim kolegama Dadi Vujasinović, Milanu Pantiću i Slavku Ćuruviji, prijatelju s kojim sam sarađivao na filmu o tada najčuvenijem političkom zatvoreniku u Evropi, Vladi Dapčeviću, koga je (iako zvanično belgijskog državljanina) naša tadašnja vlast kidnapovala iz Rumunije, utamničila u požarevačkoj Zabeli i osudila na smrt (posle je pomilovan doživotnom robijom). Vlast nam je prekinula snimanje, isterali su nas (srećom sve smo uglavnom završili), a Stane Dolanc, tadašnji državni sekretar za unutrašnje poslove i Titova desna ruka, smenio je upravnika zatvora koji nas je pustio unutra. Zapretili su nam kaznom od 17 godina robije po Krivičnom zakonu, za odavanje državne tajne i subverziju. Sav materijal su nam oduzeli, i vratili tek posle četiri godine. Mislim da više ne bih imao hrabrosti da tako nešto izvedem. A Sudbinu porodice Mićić danas ne bih uspeo ni da snimim, ni da emitujem. Ovaj moj antiratni film, nastao 1992. godine, govori o Milomiru Mićiću, kome je poginuo sin jedinac na ratištu u Kninu, daleko od svoje kuće na Zlatiboru, i on otvoreno kritikuje uzaludnu, besmislenu i opasnu ratnu euforiju, na kojoj se održavao opresivni režim Slobodana Miloševića. Očajni i ogorčeni Mićić je crkao od tuge za sinom, kako je rekla njegova udovica, a ja sam dva puta (i to posle dobijanja Oktobarske nagrade) bio oteran na prinudni odmor, da bih na kraju završio sa otkazom u rukama. To vreme ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji u svojim televizijskim filmovima predstavio sam kao sveopštu tragediju običnog čoveka, koja ga je maglama, nezasluženim robijama i besmislenim pogibijama pretvorila u sveopšteg gubitnika. Za mene ni tada nije postojala „naša” i „njihova” strana, već samo zajednička zla sudbina.

Celokupno svoje stvaralaštvo ste posvetili dokumentarizmu, nazivate ga „savešću društva”, koji poslednjih godina doživljava izuzetnu popularnost i u svetu i kod nas. Vi, međutim, ističete razliku između dokumentarnog filma i televizijske dokumentarne emisije?

Dokumentarni film je umetnost, njegova snaga izvire iz čovekove imaginacije i uglavnom zavisi dokle doseže talenat autora, dok televizijski dokumentarac nije vezan ni za maštu ni za talenat autora, već za njegovo poznavanje materije, istraživanje teme – i moć empatije. Razlika je i u ulozi gledaoca. Film ga psihološkom akcijom identifikacije pasivizira i uspavljuje, oduzima mu mogućnost da na bilo koji način utiče na sadržaj koji posmatra, jer to nema veze s njegovim svakodnevnim životom i njegovom sudbinom. Za televiziju karakteristična psihološka aktivnost empatije u potpunosti ga povezuje sa onim što gleda, navodi da reaguje, da osporava, dopunjuje i proverava informaciju, da misli svojom glavom i da lično iskustvo stavlja iznad onoga što mu televizija nameće. Televizija je i kontekst: i najveća istina u pogrešnom (ili namerno preinačenom) kontekstu gubi smisao i postaje laž.

Televiziju ste videli kao pokretačku snagu, isticali njenu ulogu da širi razumevanje i saosećanje među ljudima, podstiče aktivizam i promene, ali ukazivali i na zloupotrebe – preko nje se može uspešno manipulisati masama i suzbiti slobodno mišljenje. Kako na to utiče novi medij – društvene mreže?

Televizija bi, putem empatije, trebalo da gledaoca trgne iz letargičnog sna, da ga podstakne na promene i pomogne mu da po sopstvenoj savesti, svesno i aktivno, učestvuje u onome što mu se plasira preko ekrana: da reaguje, osporava, proverava i dopunjuje informaciju, da misli svojom glavom i da lično iskustvo stavlja iznad nametnutog sadržaja, da se s razumevanjem uključi u sadržaje koji učvršćuju njegovu ličnost, humanost i socijalnu borbenost. Televizija, kao institucija kulture u planetarnom smislu te reči, ima oslobodilačku ulogu, mogućnosti i obavezu da sprovede humanizaciju svega postojećeg. Ali, to se nije desilo, već je preinačena je u masovnu hipnozu i fatamorganu, u sredstvo indoktrinacije, pre svega političke. Pojava interneta i društvenih mreža to ne može izmeniti, jer tu je reč o pojedinačnoj, personalnoj komunikaciji, koja bi imala šireg uticaja tek ako bi postala deo javne reči. Znanje i moral, dakle, ostaju jedine snage koje bi mogle da sruše tu opsenarsku, opasnu i zločinačku ulogu televizije.

Primajući nagradu Martovskog festivala rekli ste da ste upravo tu videli film Kiše zemlje moje (1963) Milenka Štrpca, koji je, uz Pseći život (1962) Gualtijera Jakopetija, opredelio vašu karijeru. Kuda biste je sada usmerili, da imate priliku?

Posle ta dva filma bio sam siguran da je moja sudbina u dokumentarizmu, a na fakultetu sam odabrao diplomski rad iz televizijske režije zato što je to medij koji prilazi najbliže čoveku, ulazi u sve njegove tajne i muke. Radeći dokumentarne televizijske filmove želeo sam, dakle, da dospem do suštine života. Cilj koji nisam uspeo da ostvarim, a verujem da je najbolje što televizijski dokumentarizam može da ponudi, jeste da uvedem novu formu koju bih nazvao „prikaz materijala”. Sniman bez montaže, rediteljske intervencije i „odabira”, bez manipulacije i indoktrinacije. Zaista direktan prenos života. Televizija snima vreme, a ne prostor, svaki kadar je novi, autentičan, neponovljiv, nema „dublova” kao na filmu, i sve se odigrava na tri nivoa: prvi je to što ja vidim, drugi ono što tehnika od toga može da uhvati i zabeleži, a treći – realnost ekrana. To je stvarnost koja ostaje. Sve ostalo se briše.

Ne bih više imao za koga da snimam

– Sve što sam radio ne bi imalo nikakvog smisla danas. Tada nisam imao sa kim ni sa čim, a sada ne bih imao za koga. Televizijski gledalac je uništen. Oni koji ne žele da im država „ispire mozak” sve više se okreću društvenim mrežama. U zemlji s pet miliona stanovnika, finalno veče rijalitija Zadruga pratilo je oko 2,5 miliona gledalaca, koji su poslali skoro 19 miliona SMS-ova kako bi glasali za pobednika, a svaka je koštala 36 dinara. Vlasnik Pinka je tog trenutka zaradio 5,5 miliona evra. Ove brojke jasno svedoče o našoj jadnoj sadašnjosti – kaže Kalezić.

Crvenka, izgubljeni raj

Odlazak iz rodne Crvenke, za koju je ostao zauvek vezan, Kalezić je, kaže, doživeo kao izgon iz raja: – Taj bol odlaženja stvara u svima nama tužno saznanje da je naš dom i naš zavičaj tamo gde se vraćamo, a ne više tamo odakle smo otišli. Crvenka je postala moj Makondo, poput izmaštanog grada Gabrijela Garsije Markesa u romanu Sto godina samoće. Kad sam upisao Desetu beogradsku gimnaziju, sedeo sam u klupi s Mišom Brozom, sinom doživotnog predsednika Jugoslavije, maršala Tita. Ali, nezavisno od tog naglog i šokantnog ulaska u novi socijalni ambijent, u meni su i dalje živeli izgubljeni pejsaži moje Crvenke, bolne i srećne slike usamljenog detinjstva.