Prava umetnost prodrma čoveka

Čovek koji svakodnevno gleda najogoljenije nasilje, surovost, pornografiju, psovanje, iživljavanje nad slabijima, leševe i smrt, i to sve uz podražavanje snaf filmova crnog tržišta na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, (a ne inostranih televizija), prestaje da ima ne samo moralni nego bilo kakav odnos prema tom sadržaju, ali i prema samom sebi. On je poniženi konzument neljudskog spektakla, otupeli saučesnik besmisla. Čovek koji živi u društvu u kojem su ovakve vrednosti na ceni ne mora čak ni da gleda takve sadržaje, on o njima sluša od drugih koji su fascinirani izopačenošću trećih, deli ih posredstvom društvenih mreža, upija ih kroz svaki delić stvarnosti. I to jeste tako, hteli mi to ili ne.

Na drugoj strani je prava umetnost, koja prodrma čoveka, otme ga iz zone komfora, i onda ga pušta da bludi unutarnjim prostorima svoje duše i svoje senke, u potrazi za odgovorima o svrsi svog bitisanja u svetu. U tome je ogromna razlika, biti uljuljkan najnižim porivima i biti probuđen i spreman za kritičko promatranje sebe i realnosti.

Upravo o ovim temama, na analitički i prosvetljujući način govori španski pisac Hose Ovehero (1958. Madrid) u knjizi eseja „Etika surovosti”, u izdanju „Agore” i u prevodu sa španskog Ane Marković (delo je prevedeno uz pomoć Ministarstva obrazovanja, kulture i sporta Španije). Ovehero je dobitnik književnih nagrada za poeziju, romane, pripovetke, putopise i eseje, a upravo je za ovu knjigu „Etika surovosti” dobio Nagradu Anagrama za najbolju esejistiku na španskom jeziku, još 2012. godine. Kod nas mu je objavljen i roman „Izmisli ljubav za mene”.

Već korica „Etike surovosti”, na kojoj je detalj iz nadrealističkog Bunjuelovog i Dalijevog nemog kratkog filma „Andaluzijski pas”, podseća na jezu izazvanu scenom sečenja oka žiletom. Na takav način nastupa i autor, on raskida sa uspavljujućom korektnošću i jasno progovara o načinima na koje umetnost koristi motive surovosti, a koji ne nude sigurnost već protivljenje isključivosti i nametnutim istinama pokornih tumača. Njih pokreće vera, a razum im ne remeti način na koji shvataju svet, to misli Ovehero.

 Surovost u umetničkoj prozi, kao i na filmu, za njega je delo izneverenih očekivanja za čitaoca, malih podanika kapitalizma i uživalaca u avanturama revolucionara, koji se žrtvuju za prave ideje. Umetnik ne podilazi čitaocu koji želi da proživi malenu katarzu i da se vrati žrvnju dosadnih životnih ponavljanja. Okrutnost u umetnosti je za njega nešto sasvim drugo od onoga što vidimo na svakom koraku, ili drugačije od poruka bajki i dobru i zlu...

„Mnoge od ovih knjiga koje teže da budu moralne i u kojima autor otkriva koliko je svet podao, ali ne i on sam, budući da on zlo osuđuje, takođe su izuzetno konzervativne. One daju čitaocima osećaj da se nalaze na strani onih koji ispravno posmatraju svet, tako da nije potrebno da se angažuju u životu. Svi smo mi za pravdu, ali malobrojni su oni koji nešto preduzimaju kako bi je dostigli. Čitanje u mnogim slučajevima nije, kako to tvrde oni koji imaju moć, vrsta ličnog razvoja i oslobađanja, već strategija nedelovanja.

Čitanje, baš kao i putovanje, postalo je za većinu rekreativna aktivnost. Ako svaki čas do nas stiže poruka o tome kako je čitanje dobro, to je zato što je čitanje, baš kao i pisanje, postalo bezazleno. Hleba i igara. I književnosti. I interneta. Književnost je opijum za narod. Surove knjige su one koje ne žele da se podrede banalnoj diktaturi zabave, one koje nas primoravaju da promenimo, ako ne život, a ono makar držanje; čine da nam postane nelagodno naše dotad prijatno i opušteno bivstvovanje”, piše Ovehero, navodeći vrhunske surove knjige: Kanetijevu „Zaslepljenost”, Batajevu „Priču o oku”, Makartijev „Krvavi meridijan”, „Lisac je oduvek bio lovac” Herte Miler, svaki roman Tomasa Bernharda, „Pijanistkinju” Elfride Jelinek, „Sabatovo pozorište” Filipa Rota, priče Fler Jegi, Kucijevu „Sramotu”, Uelbekova dela...

„To su knjige koje nas ne ostavljaju ravnodušnim, koje nam ne pružaju predah koji tražimo u čitanju; naprotiv, koriste se našim zanimanjem kako bi silom nahrupile u našu kuću i rekle nam stvari koje ih nismo ni pitali, pokazuju nam mračne ćoškove, mračne jer nismo želeli da ih osvetlimo.” Otuda i ova oksimoronska sintagma o etičnosti surovosti, zbog toga što „prozak književnost” nije uspela da nas ubedi u to da smo srećni.

Ovehero je i sam surovi autor i bespoštedno odgovara na često mu postavljana pitanja o tome zašto u njegovim knjigama, među kojima je i roman „Mikijeva loša godina”, ima scena naizgled bezrazložne okrutnosti. Kada prikazuje junaka koji posle snimaka rušenja Kula bliznakinja 11. septembra gleda porno film, pa opet menja snimke terorističkog napada i krešendo pornića, i tako unedogled, dok se ne ispovraća, on nije samo strastveni Španac sklon preterivanju već kritički intelektualac svestan toga da hiljadu puta viđeni snimak napada otupljuje njegovu pažnju i izjednačava viđeno sa banalnošću i automatizmom porno filma. Njegova i slične knjige nude „ponore umesto leta u biznis klasi najprodavanijih knjiga”.

„Ono što nam autor govori je: ’Hej, ne gledaj u kule, gledaj u sebe.’ Često je subverzivni aspekt surovosti u tome što menja fokus: povlači ga sa predmeta i okreće ga gledaocu. Možda tada gledalac shvati kako nije tek prolaznik, koji ostaje sa spoljašnje strane događaja, kako nije svedok, već saučesnik u oduzimanju smisla stvarnosti u njenom preobražaju u spektakl, koji treba da zabavi”, objasnio je Ovehero, uz napomenu da je uloga pornografije u svođenju ličnosti na anonimno biće, bez osećanja, bez samilosti, koje je prestalo da bude deo stvarnosti. To čoveku rade i rijaliti programi, a „nemoguće je biti srećan kada je život privid”, kako zaključuje autor.

Zato, treba čitati umetničku prozu i gledati umetnički film koji svojim osobenim sredstvima podstiču na analizu i samoanalizu, uz otvaranje ključnih pitanja o ljudskom u nama samima.