Права уметност продрма човека

Човек који свакодневно гледа најогољеније насиље, суровост, порнографију, псовање, иживљавање над слабијима, лешеве и смрт, и то све уз подражавање снаф филмова црног тржишта на телевизијама са националном фреквенцијом, (а не иностраних телевизија), престаје да има не само морални него било какав однос према том садржају, али и према самом себи. Он је понижени конзумент нељудског спектакла, отупели саучесник бесмисла. Човек који живи у друштву у којем су овакве вредности на цени не мора чак ни да гледа такве садржаје, он о њима слуша од других који су фасцинирани изопаченошћу трећих, дели их посредством друштвених мрежа, упија их кроз сваки делић стварности. И то јесте тако, хтели ми то или не.

На другој страни је права уметност, која продрма човека, отме га из зоне комфора, и онда га пушта да блуди унутарњим просторима своје душе и своје сенке, у потрази за одговорима о сврси свог битисања у свету. У томе је огромна разлика, бити уљуљкан најнижим поривима и бити пробуђен и спреман за критичко проматрање себе и реалности.

Управо о овим темама, на аналитички и просветљујући начин говори шпански писац Хосе Овехеро (1958. Мадрид) у књизи есеја „Етика суровости”, у издању „Агоре” и у преводу са шпанског Ане Марковић (дело је преведено уз помоћ Министарства образовања, културе и спорта Шпаније). Овехеро је добитник књижевних награда за поезију, романе, приповетке, путописе и есеје, а управо је за ову књигу „Етика суровости” добио Награду Анаграма за најбољу есејистику на шпанском језику, још 2012. године. Код нас му је објављен и роман „Измисли љубав за мене”.

Већ корица „Етике суровости”, на којој је детаљ из надреалистичког Буњуеловог и Далијевог немог кратког филма „Андалузијски пас”, подсећа на језу изазвану сценом сечења ока жилетом. На такав начин наступа и аутор, он раскида са успављујућом коректношћу и јасно проговара о начинима на које уметност користи мотиве суровости, а који не нуде сигурност већ противљење искључивости и наметнутим истинама покорних тумача. Њих покреће вера, а разум им не ремети начин на који схватају свет, то мисли Овехеро.

 Суровост у уметничкој прози, као и на филму, за њега је дело изневерених очекивања за читаоца, малих поданика капитализма и уживалаца у авантурама револуционара, који се жртвују за праве идеје. Уметник не подилази читаоцу који жели да проживи малену катарзу и да се врати жрвњу досадних животних понављања. Окрутност у уметности је за њега нешто сасвим друго од онога што видимо на сваком кораку, или другачије од порука бајки и добру и злу...

„Многе од ових књига које теже да буду моралне и у којима аутор открива колико је свет подао, али не и он сам, будући да он зло осуђује, такође су изузетно конзервативне. Оне дају читаоцима осећај да се налазе на страни оних који исправно посматрају свет, тако да није потребно да се ангажују у животу. Сви смо ми за правду, али малобројни су они који нешто предузимају како би је достигли. Читање у многим случајевима није, како то тврде они који имају моћ, врста личног развоја и ослобађања, већ стратегија неделовања.

Читање, баш као и путовање, постало је за већину рекреативна активност. Ако сваки час до нас стиже порука о томе како је читање добро, то је зато што је читање, баш као и писање, постало безазлено. Хлеба и игара. И књижевности. И интернета. Књижевност је опијум за народ. Сурове књиге су оне које не желе да се подреде баналној диктатури забаве, оне које нас приморавају да променимо, ако не живот, а оно макар држање; чине да нам постане нелагодно наше дотад пријатно и опуштено бивствовање”, пише Овехеро, наводећи врхунске сурове књиге: Канетијеву „Заслепљеност”, Батајеву „Причу о оку”, Макартијев „Крвави меридијан”, „Лисац је одувек био ловац” Херте Милер, сваки роман Томаса Бернхарда, „Пијанисткињу” Елфриде Јелинек, „Сабатово позориште” Филипа Рота, приче Флер Јеги, Куцијеву „Срамоту”, Уелбекова дела...

„То су књиге које нас не остављају равнодушним, које нам не пружају предах који тражимо у читању; напротив, користе се нашим занимањем како би силом нахрупиле у нашу кућу и рекле нам ствари које их нисмо ни питали, показују нам мрачне ћошкове, мрачне јер нисмо желели да их осветлимо.” Отуда и ова оксиморонска синтагма о етичности суровости, због тога што „прозак књижевност” није успела да нас убеди у то да смо срећни.

Овехеро је и сам сурови аутор и беспоштедно одговара на често му постављана питања о томе зашто у његовим књигама, међу којима је и роман „Микијева лоша година”, има сцена наизглед безразложне окрутности. Када приказује јунака који после снимака рушења Кула близнакиња 11. септембра гледа порно филм, па опет мења снимке терористичког напада и крешендо порнића, и тако унедоглед, док се не исповраћа, он није само страствени Шпанац склон претеривању већ критички интелектуалац свестан тога да хиљаду пута виђени снимак напада отупљује његову пажњу и изједначава виђено са баналношћу и аутоматизмом порно филма. Његова и сличне књиге нуде „поноре уместо лета у бизнис класи најпродаванијих књига”.

„Оно што нам аутор говори је: ’Хеј, не гледај у куле, гледај у себе.’ Често је субверзивни аспект суровости у томе што мења фокус: повлачи га са предмета и окреће га гледаоцу. Можда тада гледалац схвати како није тек пролазник, који остаје са спољашње стране догађаја, како није сведок, већ саучесник у одузимању смисла стварности у њеном преображају у спектакл, који треба да забави”, објаснио је Овехеро, уз напомену да је улога порнографије у свођењу личности на анонимно биће, без осећања, без самилости, које је престало да буде део стварности. То човеку раде и ријалити програми, а „немогуће је бити срећан када је живот привид”, како закључује аутор.

Зато, треба читати уметничку прозу и гледати уметнички филм који својим особеним средствима подстичу на анализу и самоанализу, уз отварање кључних питања о људском у нама самима.