Ceo Brana na ohoho strana

U nekrologu posvećenom Žarku Iliću, „sina Jovanu i brata Vojislavu Iliću”, koji „umre u kući bez prebijene pare” u avgustu 1907. godine, A. G. Matoš beleži kako bi ovaj izuzetno duhoviti čovek, koji za sobom nije ostavio značajnijeg pisanog traga, morao biti sahranjen o trošku opštine kao prosjak „da ne bijaše prijatelja Brane Cvetkovića, šaljivčine, pripovjedača i slikara, vlasnika poznatog orfeuma kod Kolarca, gdje je on sam svoj autor, režiser, šaptač, glumac, dekorativni slikar i dramaturg”. Trideset i pet godina kasnije, Brana Cvetković umire u okupiranom Beogradu. U međuvremenu je ovaj renesansni satiričar prešao preko Albanije, bio upravnik narodnih pozorišta u Skoplju i Novom Sadu, pisao za decu, pionirski se oprobao u stripu, inicirao osnivanje Udruženja glumaca... A sve doskora se činilo uzalud, jer su politički komesari Titove Jugoslavije Branu Cvetkovića smestili u kontingent rashodovanog književnog nasleđa. Ova „utuljena baština” od kraja osamdesetih godina počinje da zaokuplja interesovanje kulturne javnosti zahvaljujući pre svega profesoru Gojku Tešiću, a potom i ostalim vrednim istoričarima i tumačima književnosti. Na ovom sporom, ali istrajnom talasu sve brojnijih povrataka u budućnost književnih opusa naših oklevetanih velikana nedavno su, u izdanju Instituta za književnost, objavljena prva četiri toma kritičkog izdanja izabranih dela Brane Cvetkovića. Pred skoro objavljivanje preostala četiri toma razgovarali smo sa dr Aleksandrom Pejčićem, višim naučnim saradnikom Instituta za književnost, koji je ovo kapitalno izdanje priredio i snabdeo ga studijama i svim potrebnim kritičkim aparatom.

U kom trenutku se rodila ideja o sakupljanju Cvetkovićevog opusa na jednom mestu i zbog čega govorimo o izabranim, a ne sabranim delima?

Moje interesovanje za Branu i njegovo obimno delo ne jenjava od sada već davne 2009, kada sam prikupljao građu za svoju disertaciju o komediji u srpskom realizmu. A opredelio sam se za priređivanje izabranih dela jer će najveći broj njegovih radova biti štampan prvi put. Ako vam kažem da je iza ovog po mnogo čemu jedinstvenog stvaraoca ostalo nešto više od četrnaest hiljada radova, onda bi njegova sabrana dela obimom obuhvatila četrdesetak tomova! S obzirom na to da se dela prvi put štampaju, trebalo je razmatrati i varijante i redakcije rukopisa i štampanih izdanja u periodici. Upravo zbog toga odlučio sam se da ovo prvo objavljivanje svestranog književnog opusa Brane Cvetkovića na jednome mestu bude naučno/kritičko. Kritičko izdanje, koje uspostavlja osnovni tekst, nije samo zasnovano na donošenju varijanti i redakciji tekstova, pa ako njih nema u dovoljnoj meri, ili ako nisu priređena sabrana dela, kako neki nedovoljno upućeni misle, a osećaju se pozvanim da sude, takvo izdanje ne kvalifikuju kao kritičko. Drugim rečima, i kad nema drugih verzija rukopisa ili ih ima malo, to se mora naučno dokazati iscrpnim arhivskim istraživanjem i dokumentovati. Kasnije, kritičko izdanje služi za naučnopopularna, i češća, popularna izdanja.

Kako ste razvrstavali toliku građu? Koji tomovi su do sada objavljeni i šta će biti objavljeno u preostalim knjigama?

U prvom tomu nalazi se žanrovski raznovrsna poezija, a posebno je izdvojena politička poezija – raporti, koji su se izvodili pevanjem u Braninom pozorištu. Drugi tom obuhvata pripovednu prozu, treći komedije i drame, a četvrti kratke lirske forme: epigrame, umetničke zagonetke, aforizme i karikature. Treba istaći da je Brana i jedan od rodonačelnika novinarske karikature kod nas. Za njima sledi peta knjiga, posvećena deci, a u nju sam uvrstio i nešto širi izbor njegovih jedinstvenih strip-pesama. Šesta donosi feljtone iz beogradskog života, kakve je pisao i B. Nušić, ili u naše vreme Momo Kapor, zatim anegdote iz rata. Sedmi tom obuhvata veoma dobre i za istoriju pozorišta dragocene eseje i kritike, kritičke članke, potom sećanja iz rata i pisma, a poslednji, osmi, donosi Cvetkovićevu Bibliografiju. U dodatku sedme knjige dao sam i izbor tekstova o Brani iz pera njegovih savremenika, kao i nekoliko intervjua.

Kako je teklo prikupljanje građe?

Proces prikupljanja građe bio je složen i dugotrajan. U Cvetkovićevoj rukopisnoj zaostavštini, koja je pohranjena u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, nalazi se pedeset i jedna velika fascikla njegovih originalnih radova i prevoda. Tu se ne nalaze samo rukopisi, već ima dosta i isečaka iz novina i časopisa, radova koje je on sakupljao i lepio u, za to predviđene, rokovnike. Posebno su dragoceni feljtoni iz beogradskog života koje je objavljivao u Malom žurnalu 1909. godine, a čijih brojeva više nema u srpskim bibliotekama. Ima još takvih primera, da je Brana sačuvao isečke svojih radova, koji su objavljeni u danas nedostupnim brojevima Novosti, Štampe, Tribune, Epohe i dr. Drugi deo istraživačko-arhivsko rada obavljao sam u odeljenjima periodike srpskih biblioteka. Trebalo je prelistavati godišta listova i časopisa s kojima je on sarađivao, kao i ona periodična izdanja koja se ne navode u njegovim dosadašnjim bibliografijama, jednom rečju – gotovo sve publikacije. Posebna je muka bila da se utvrdi tačna godina Braninog rođenja (1875), odnosno da se dođe do pouzdanih dokumenata.

Iz Braninih raporta može da se iščita društvena atmosfera u novostvorenoj zajedničkoj državi. Da li on u njima iskazuje i svoj politički stav?

Društveno-politički život u Jugoslaviji, u tom međuratnom periodu, pružao mu je obilje materijala za društvenu satiru. Posebno se bio usmerio na kritiku hrvatskih vođa koje su sve odreda već po osnivanju Kraljevine SHS radile na tome da tu državu razjedine, u čemu su se posebno isticali S. Radić i V. Maček. Tim povodom, jedna od karakterističnih strofa raporta bila je i ova: Ipak nekom oči bode / Kajmakčalan, prag slobode, / I hteo bi da nam spori / Ono što se krvlju stvori.

Bez obzira na toliku raznorodnu delatnost, čini se da je njegovu karijeru ipak obeležio rad „Orfeuma”?

Svakako, i to čini mi se više u negativnom kontekstu. Naziv Orfeum njegovo pozorište nosilo je nepune dve godine, a potom ga je preimenovao u Branino pozorište. Orfeum je bio program tzv. niže zabave, popularan u Nemačkoj, sa brojnim tačkama koje nisu bile samo pozorišne (akrobate, artisti, plesačice, mađioničari i drugo). Međutim, Branino pozorište davalo je samo pozorišni program, umetničkog tipa, koji je između predstava bio popunjavan muzičkim tačkama, kada je narodne pesme izvodila njegova supruga Kaja, odlična glumica i pevačica. Orfeum je bio i ostao predznak kakvog beznačajnog estradnog rada. A Brana Cvetković je uz svog kuma, Branislava Nušića, bio najpopularniji humorista i svakako ne manje vredan satirički pisac od Radoja Domanovića.

Zbog čega su nove vlasti odlučile da ga „utule”?

Pre svega zbog toga što je bio protivnik komunizma i iznad svega Srbin. Odbio je da učestvuje u javnom životu pod nemačkom okupacijom, ali je bio idejni tvorac Centrale za humor, mada se na toj sceni nikada nije pojavio. Na njegovoj sahrani govorili su istaknuti predstavnici Nedićeve vlade, a godinu dana posle smrti dobio je ulicu u okupiranom Beogradu. Ali, njega ni pre ovih burnih istorijskih događaja nije prihvatao tadašnji elitistički književni krug. Za njih je Brana Cvetković bio tek puki humorista i „komedijant”, a uz sve to – obrenovićevac! Sve su to razlozi zašto je Brana vremenom pao u zaborav. Istine radi, treba istaći da je 1951. godine objavljena njegova izvrsna pripovetka za decu pod naslovom Vrlo retka pripovetka (pravi naslov Topili se od miline).

Koliko ovaj povratak Brane Cvetkovića može da popravi nanetu štetu i gde vidite njegov položaj u srpskoj kulturi?

Svakom predrasudama neopterećenom čitaocu neće trebati mnogo da bi se uverio kako je Brana Cvetković pisac kome pripada važno mesto u istoriji srpske književnosti i kulture. O tome su davno govorili i Sima Pandurović i Vinaver. Ali proći će još dosta vremena pre nego što njegov umetnički rad bude u potpunosti prepoznat i priznat. Objavljivanje njegovih izabranih dela tek je jedan, ali važan korak na tom putu.

Pokretač „Politikinog” dodatka „Dečja strana”

Kako biste okarakterisali njegov doprinos književnosti za decu?

Cvetkovićev doprinos književnosti za decu je izuzetan. Žanrovski ju je obogatio inovativnim strip-pesmama, zatim pripovetkama u stihu. Bio je pokretač Politikinog dodatka Dečja strana, u kojoj je bio urednik i glavni saradnik. Kasnije je učestvovao u pokretanju dodatka Politika za decu. Posebno ističem da je Brana i jedan od rodonačelnika modernog stripa u Srbiji, ali i svetu. Nadasve, on prvi unosi moderniji ton u obraćanju deci, bez napadne didaktike i deminutiva.