Pecanje u Karibima

Četiri ruske lađe, nenavedeni broj podmornica i hiljadu mornara posade, otisnuće se ove jeseni u pravcu Kariba „prvi put u istoriji latinoameričkog kontinenta”, navodi ruska ponosno nadahnuta štampa. Brod predvodnik flotile je moćni „Petar Veliki”, atomski pokretana raketna krstarica. „Petra Velikog” prate još jedna fregata i dva razarača. Ali, u vodama Venecuele, koja je domaćin gostima iz daleka, Rusima će se pridružiti venecuelansko naoružano brodovlje, pa će se zajednički izvesti četvorodnevni manevar (negde u drugoj nedelji novembra).

Ratna pretpostavka uvežbavanja nije objavljena. Ali, rečeno je da će mornarica sadejstvovati s vazduhoplovnim snagama Rusije i Venecuele, čija su ruska komponenta dva nuklearno naoružana bombardera Tu-95MS (sovjetska, s resursom do 2040.). Reč je o avionima strateške ratne avijacije, koji su (avgusta 2007) obnovili sovjetsko patroliranje nad Pacifikom iz vremena „hladnog rata”, neočekivano nadletevši Amerikance u bazi Guam. Ili, kako mnogo jasnije kaže moskovska „Nezavisimaja gazeta” – onim, „koji toliko iritiraju Kondolizu Rajs i njene kolege u administraciji SAD”.

I otiskivanje u Karipsko more je neočekivano, mada se vidi da, posle patroliranja nebom, Moskva pruža korak dalje.

Iskrsava pitanje ruskih ciljeva i motiva.

Politika je razgovor simbolima. Demokratija, ljudska prava, tržište – tri redovno pominjana pojma u izjavama komunističkih zemalja posle „hladnog rata”, značila su na primer „mi smo za ono što jeste Zapad” (tada pobednik u „hladnom ratu”). Možda je zvučalo banalizovano – ali, u Evropi, „demokratija, ljudska prava, tržište”, bili su u tom trenutku želje bivših komunista da postanu deo evropskog poretka donetog pobedom. Doslovno isto, kao što je i bilo kakva drugačija politička šifra, umesto te „banalne” o slobodama (makar s ponavljanjem prava na suverenost, ravnopravnost, integritet, zaštitu od mešanja spolja i sl.) – odašiljala odgovor: Ne, mi smo protiv! Oduprećemo se (tragično iskustvo Srbije)!

Rusko uvežbavanje u Karipskom moru pesnica je Americi pod nos. To nije Hruščovljevo doturanje raketa na Kubu, ali gest jeste nedvosmislen. Lišen je benignosti sportske dvorane, gde je baratanje pesnicama pod pečatom generalne informacije o snazi aktera, „pa neka se to zna”. Ova pesnica ima adresu, a nju je glasno uzviknuo predsednik Venecuele Čaves: „Hajde Jenki, provirite!”.

Predsednik Čaves ima dolare od nafte i televiziju, iz čijeg studija preti Vašingtonu, zabavljajući time venecuelansku sirotinju. Ona mu tu pažnju uzvraća na izborima. Dakle, Čavesov račun je jasan. Manje je sigurno šta u egzotičnim Karibima može da upeca Moskva?

U komunikaciji simbolima karte ne ostaju uz grudi. Mora postojati kapacitet da se ono što se signalizira eventualno i izvrši. Ne izgleda da Rusija, upozoravajući da će u baratanju silom oponašati SAD, raspolaže resursom koji pretpostavlja takva ambicija. Manevar s Venecuelom verovatnije je plod procene da Vašington, raspet ratovima u islamskim zemljama, nema snage da upozori da Rusija nastoji da hoda u dva broja većim, sovjetskim cipelama.

Tim pre što Amerika povodom Gruzije govori tiše nego obično, jer je svesna nesrazmere svog potencijala i neke oštrije poruke. Odgovor SAD na „doktrinu Medvedeva”, kojom Moskva obećava sopstveni pakt, rivalski Atlantskom, i zaštitu tobože prečih prava u njoj gravitirajućem parčetu sveta – ne postoji. Vašington je prinuđen da čeka dalji razvoj. Osim toga izbori su i prioritet sadašnjih i potencijalnih frontova, tek će se određivati, verovatno s novom administracijom. Ali je bar američki semafor isključen i nema varljivih signala. (Ako se ne računa sarkazam „iznenađenosti”, da „oni i imaju” četiri lađe, sposobne da plove do SAD! )

Mogućno je da će proveru kapaciteta Rusije za „doktrinu Medvedeva” izvršiti najpre ruski saveznici. Eto, oni još nisu priznali nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. A Moskva očekuje. Može li Rusija nešto ako oni to uopšte ne učine?