U Sjenici sam našao cipele po mojoj meri

Život u inostranstvu ne sastoji samo od sećanja na domovinu ili zemlju porekla. Veoma često to je i aktivna interakcija nas koji smo otišli sa onima koji su ostali u Srbiji.

Tako ja svoje cipele koje su proizvedene u Srbiji nosim godinama. I dalje pažljivo biram kada ih kupujem, ali kada naletim na one koje mi odgovaraju uzimam ih i onda mi one traju dugo.

Cipele koristim ne samo da u njima udobno hodam već i kada želim, na izvestan način, da povratim samopouzdanje. Svaki put kada se nešto ubedačim, obujem neke od mojih omiljenih cipela, prošetam pola sata po kraju i vratim se mnogo vedriji, vredniji i vispreniji.

Omiljene cipele sam kupio jednom prilikom u Novom Pazaru. Sutradan sam se vratio i kupio još jedan identičan par.

Godinama sam pokušavao da pronađem obućara koji bi mi napravio iste takve. Moda se promenila i nigde se više ne prave cipele takvih kalupa. Ne pitam za cenu.

Mojim ukućanima poslednjih pet godina zabranio sam da mi kupuju poklone za rođendan, Novu godinu ili druge praznike, uz sugestiju da novac ostave na stranu za obućara koji će mi napraviti cipele po mom ukusu i meri.

Za tih pet godina posetio sam sedam obućara u Srbiji i trojicu u Austriji. Po Italiji ih nisam posećivao ali sam se dobrano raspitivao.

Austrijanci su me odmah otkačili uz poštenu opasku da im se ne isplati da investiraju u kalupe samo za baš takve cipele, koje su po njima, demode. Osim toga ljudi sve manje nose nosi klasične cipele. Mlađi ljudi i ne znaju za drugu obuću osim patike, ono što ja zovem patikaste cipele.

Srpski obućari, koji bi uvek da bar nešto ušićare pokušavali, nikada mi nisu rekli da neće, ne mogu ili da im se ne isplati. Ali bi me potom ubeđivali i navodili desetine razloga da to što ja tražim nije najbolje rešenje, jer će mi oni napraviti udobnije i bolje cipele.

Uvek, kao po pravilu, baš su imali gotov kalup koje je „baš za mene skrojen”. Svih sedam obućara su bez izuzetka znali bolje od mene šta meni treba i odgovara.

Ipak, nekako saznam za Seja iz Sjenice. Mladog obućara koji je malo putovao po Evropi, malo živeo u Rusiji, malo probao u Austriji ali se vratio u rodnu Sjenicu i očevu obućarsku radnju. Kada je otac poboleo preuzeo je porodični zanat kojim su se bavili i njegov deda i pradeda.

Mlad, visok i naočit momak. Čovek kad ga vidi pre bi ga smestio na naslovne strane modnih magazina nego u 12 kvadrata njegove obućarske radnje. Bivši sportista, rukometaš, muž jedne Ruskinje i sa kojom zajedno podiže sina i kćerku.

Sejo posvećeno pravi nove i popravlja stare cipele. Jedini obućar koji ni jednog trenutka nije pokušao da me ubedi da to što tražim nije dobro i da bi moglo drugačije.

Odmah je počeo da razmišlja kako da mi ispuni želju ne dovodeći u sumnju moj ukus. To se zove posvećenost i poštenje prema poslu, prema ljudima i prema sebi samom.

Osim nesumnjivog majstorstva, svojom čestitošću, srdačnošću, gostoprimstvom i ukazivanju poštovanja, vraća veru u ljude. I to ne samo zato što je Sejo dobar obućar, dobar majstor već zato što je posvećen i skroman čovek koji zna koliko mu je dosta i koji ume da bude zadovoljan onim koliko ima. I ume da se bori ali onako, baš dostojanstveno!

Problem današnjeg ili površno definisanog razvijenog sveta je što je takvih malo. Sve manje. Zato i pišem o njemu.

Kao što sam pre neku godinu pisao o „Jovi stolaru“ a opisao Jovu, Petrovačkog umetnika iz onog mog malog mesta na Mlavi tako danas pišem o još jednom umetnika i Čoveku. O Seidu Tandiru iz Sjenice, malog mesta na Grabovici.

Sreli smo se u sred zime kada je Sjenica, taj Srpski Sibir bila sva pod snegom a napolju minus sedam stepeni. Otišao sam u Sjenicu kod obućara Seje da mi uzme mere za cipele koje je video samo na fotografijama. Bez kenjkanja odmah je rekao: „Mogu ovo da napravim”.

Zbog toga mi ni putovanje u Sjenicu nije teško palo, a posle se ispostavilo da je to jedno od ugodnijih putovanja i susreta poslednjih godina u Srbiji.

Tog dana iako je bio minus sunce je sijalo a dočekao me Sejo obućar –umetnik. Njegov život i njegova priča možda bi bili dobar materijal za neki film ili roman. Možda za neku seriju o običnim a opet velikim, postojanim, vrednim ljudima.

Mikan Stojanović

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika