Mnogo stariji „jedanaesti septembar”

Jedino mesto u Vašingtonu gde se ovog jedanaestog septembra pominjao Čile jeste knjižara na Kentakiju „Politiks end proz”, gde je pred manjom grupom obaveštenih čitalaca čileanski ambasador u Ujedinjenim nacijama Eraldo Munjos predstavljao svoju knjigu o Pinočeu „Senka diktatora”. Ali ni ovaj nekadašnji bliski saradnik Salvadora Aljendea, koji na ruci još nosi posledice batinanja u diktatorovim kazamatima, nije hteo da odgovori na pitanje mladog čoveka iz publike o privođenju najviših američkih funkcionera pred sud pravde. A da je Vašington odigrao ključnu ulogu tog 11. septembra 1973, kada je surovo prekinuta demokratska vlast socijalista i nada u bolje društvo, to više niko ni ne spori. Tiranin je do kraja 1973. za nepuna četiri meseca uspeo da likvidira dvanaest hiljada svojih sugrađana, više hiljada ljudi je zatvorio u tamnice, i desetine hiljada proterao iz zemlje… Ni kada je usred američke prestonice po nalogu diktatora priređen prvi pravi teroristički napad na tlu Amerike (1976), ubistvom nekadašnjeg čileanskog ambasadora Orlanda Letelijea, Vašington se nije mnogo potresao.

Pinoče je vladao šesnaest godina, sve dok ga opozicija u njegovoj igri i po njegovim pravilima nije nadmudrila. Na plebiscitu kojim je hteo da dobije potvrdu za još osam godina svoje vlasti, pobedilo je „Ne”, a Eraldo Munjos je podrobno opisao kako su uspeli da veselom kampanjom razveju strah kod utučenog naroda i olovkom, umesto oružjem, zbace diktatora. „Ja sam, ipak, ambasador, ne mogu da vam odgovorim na to pitanje. No, svaki put kad se obelodane nova dokumenta iznova se iznenadim koliko je bilo ilegalnih napada, naređenih sa najviših mesta u Vašingtonu, na legalnu demokratsku vlast u Santjagu. Pinoče je zauvek izmenio život svima nama Čileancima, promenio istoriju zemlje i kontinenta. Mi smo do tada bili poznati kao Englezi Latinske Amerike, tradicionalno demokratski, mi nismo kao zemlje u okruženju preživljavali vojne udare i diktature. Ako nas je ičemu naučio, Pinoče nas je zauvek upozorio da ne treba da budemo preterano sigurni u demokratiju, rekao je Eraldo Munjos.

Na južnom rogu Južne Amerike, predsednica Mišel Bašle, tog istog dana kada je Amerika obeležavala sedmogodišnjicu tragedije izazvane terorističkim napadom, otvarala je restaurirani salon u predsedničkoj palati „Moneda” u kome je, ne želeći da se živ preda pučistima, Aljende izvršio samoubistvo. U Belom salonu predsednika Aljendea je njegova omiljena fotelja, pisaći sto, a jedna umetnička skulptura izrešetana mitraljeskim mecima nosi vidljive ožiljke tog starijeg terorističkog „jedanaestog septembra”.

Pinoče je kad se ustoličio u Monedi demolirao i prekrojio arhitekturu tog zdanja da bi zatro sve Aljendeove tragove. „Hiljade školaraca dolaziće da poseti ovo mesto na kome će učiti nacionalnu istoriju. O Aljendeu i šačici lojalnih i hrabrih ljudi koja je odlučila da se do kraja odupire moćnoj vojnoj artiljeriji pučista. Ova neravnopravna bitka, poslednja Aljendeova borba, zauvek će ostati u pamćenju našeg naroda, i već je deo naše istorije, i suštine naše nacije, rekla je Mišel Bašle, predsednica Čilea socijalističke orijentacije, čiji je otac, general lojalan Aljendeu, likvidiran u Pinočeovim zatvorima.