Rosario Kasteljanos u raljama samotništva i nepravde

Prevod filozofske i poetske inspiracije Rosario Kasteljanos na srpski jezik oživeće strast za odbranu ljudskih prava i naročito rodne jednakosti, pozvaće čitaoca da upozna korene meksičkog naroda koje tako suvereno moćno opisuje ova pesnikinja, dajući svedočanstvo o klasnim podelama i rasizmu prema domorodačkim narodima, piše Rutilio Eskandon Kadenas, guverner države Đijapas,  u uvodu knjige „Rosario Kasteljanos/Desanka Maksimović” koja se upravo pojavila u izdanju IP Albatros plus.

Reč je o međudržavnom srpsko-meksičkom kulturološkom projektu o predstavljanju najistaknutijih pesnikinja obe države. Nastao je po ideji Ministarstva kulture Srbije i Kancelarije predsednika Meksika koji su se sporazumeli da zajednički realizuju dvojezičko izdanje poezije Meksika i Srbije. Projekat se sastoji u tome da se u obe zemlje štampa izdanje koje bi sadržalo pesme na srpskom i španskom jeziku. U knjizi su u dvojezičnom prevodu objavljene pesme najpoznatije meksičke pesnikinje Rosario Kasteljanos, dok je sa srpske strane objavljen izbor iz zbirke „Tražim pomilovanje” Desanke Maksimović.

Prevodilac pesama, kao i autor predgovora o meksičkoj pesnikinji je Branko Anđić, koji kaže da je Rosario Kasteljanos, inače po prirodi povučena i introspektivna, bila ugledna i cenjena, ali po mišljenju mnogih, kao umetnica donekle zapostavljena, da van rodnog Meksika nikada nije stekla popularnost poput mnogih latinoameričkih pisaca  – Karlosa Fuentesa, Marija Vargasa Ljose, Gabrijela Garsije Markesa i drugih.

„Paradoksalno je to što je njen značaj u književnom svetu, a pogotovo u akademskim krugovima, na vreme priznat i istican, što je bila nagrađivana, što se u vreme globalne afirmacije latinoameričke proze šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka njen roman ’Oficio de tinieblas’ (Jutrenje velikog četvrtka) redovno nalazio na kratkim spiskovima najboljih proznih ostvarenja tzv. ’buma’, ali da je – uprkos svemu tome – ostala u senci pomenutih autora, čija je popularnost vremenom narastala kao da su pop zvezde. Moguće da je tome doprinela njena priroda i gotovo samotnjačka narav, odbojna na reflektore i fanfare”, piše u predgovoru Branko Anđić, ali i naglašava da to nikako ne znači da je ostala nepoznata. Ne, njen ugled je, kaže Anđić, imao drugačiju boju diskretnih, često tamnih nijansi setnog umetnika i mislioca.

Prema njegovim rečima, njeno stanje duha i traganje za sopstvenim višestrukim identitetom umetnice, žene, majke, samotne intelektualke bačene u svet nepravde i nejednakosti, ugrađeno je u prepoznatljiv meksički kontekst, ali i u svet univerzalnih, egzistencijalnih pitanja na koja čovečanstvo traži odgovore od svog postanka.

Rosario Kasteljanos Figeroa rođena je 1925. godine u gradu Meksiku u imućnoj, veleposedničkoj porodici, koja se preselila u provinciju Đijapas kad joj je bilo sedam godina. Na imanju u Đijapasu njen otac je imao plantaže kafe i velike površine plodne zemlje.

„Ogromne socijalne i rasne razlike oduvek su bile rak-rana Đijapasa, od kolonizatorskih dana do podkomandanta Markosa... Mada su se vremena promenila,  u detinjstvu buduće književnice nepravda i neravnopravnost, kako rodna, tako i etnička i rasna, bili su bolno uočljivi na svakom koraku. Po uvreženom patricijskom običaju, Rosario je kao i sva ostala deca belih gazda, dobila indijansku družbenicu i ličnu dadilju. Volela ih je i od njih se učila životu, ali i predačkoj baštini Tzotzil naroda. Još tada za svoje roditelje nije imala lepe reči: opisuje ih kao primer ’fizičke i duhovne dekadencije’. Ne iznenađuje, zato, što je u tom raskoraku dva potpuno različita sistema vrednosti i životnih gledišta Rosario odmalena stekla osećanje lične, rodne i društvene  izmeštenosti, neke vrste egzistencijalne neprilagođenosti koja će trajno formirati njenu ličnost i  postati ishodište njene poetike i njenih glavnih životnih preokupacija”, piše Branko Anđić i citira pesnikinju: „Odrasla sam u porodici koja je došla do svog kraja, usamljenoj, izolovanoj, porodici koja je izgubila zanimanje za život.”

Njeni roditelji imali su za svoju kćerku, koja je našla pribežište u knjigama,  plan da je dobro udaju, ali oboje umiru kada je ona imala samo 23 godine. Iste godine ona objavljuje dve zbirke pesama dok studira književnost i filozofiju na Nacionalnom autonomnom univerzitetu Meksika gde se povezuje sa intelektualcima.

„Književni i akademski rad Rosario Kasteljanos jasno pokazuje koliko je njen feminizam bio konstruktivan... Nije verovala u takmičenje polova i dobro je razumela ironičnu klopku u koju ponekad i danas upadaju aktivistkinje koje su od žena postajale – i muškarci i žene”, naglašava Branko Anđić u predgovoru i razotkriva dve činjenice iz njenog ličnog života koje su se posebno odrazile na njeno književno delo. Prva je udaja, materinstvo i razvod posle 13 godina zbog muževljevih neverstava, što je još više pojačalo njeno osećanje samoće, sklonost depresiji i povlačenju u setnu introspekciju. Druga je putovanje u Evropu (Španija, Italija, Francuska, Nemačka, Holandija) sa bliskom prijateljicom, književnicom Dolores Kastro, gde je postala svesna, više nego ikad, svog meksičkog identiteta u okviru kojeg se usredsredila na borbu protiv socijalne i rasne nejednakosti.

Za nešto više od tri decenije rada Rosario Kasteljanos je uspela da napiše i objavi tri romana, tri zbirke priča, devet knjiga pesama, dva pozorišna komada, pet knjiga eseja, dve knjige novinskih članaka i epistoralnu knjigu posthumno objavljenu... Dva za života objavljena romana, kao i zbirka priča, doneli su joj najviša nacionalna priznanja i nekoliko inostranih nagrada.

U pesmama Rosario Kasteljanos, koje su sada i pred našim čitaocima, sama ljubav je veoma čest motiv, ali i razmišljanje o smrti.

„Rosario  Kasteljanos stvara dihotomiju smrt–ljubav. Doživljava je kao okosnicu ljudskog, naročito ženskog postojanja”, napominje Branko Anđić i naglašava:

„To, međutim,  nikako ne znači da su one mračne, teške za čitanje, da ostavljaju gorak ukus čitaocu; upravo suprotno – jezik i način razmišljanja pesnikinje stvorili su obimno pesničko delo koje se lako čita i razume, nije hermetično i uprkos sumornim temama, obiluje ironijom pa čak i crnom humorom”.