Росарио Кастељанос у раљама самотништва и неправде

Превод филозофске и поетске инспирације Росарио Кастељанос на српски језик оживеће страст за одбрану људских права и нарочито родне једнакости, позваће читаоца да упозна корене мексичког народа које тако суверено моћно описује ова песникиња, дајући сведочанство о класним поделама и расизму према домородачким народима, пише Рутилио Ескандон Каденас, гувернер државе Ђијапас,  у уводу књиге „Росарио Кастељанос/Десанка Максимовић” која се управо појавила у издању ИП Албатрос плус.

Реч је о међудржавном српско-мексичком културолошком пројекту о представљању најистакнутијих песникиња обе државе. Настао је по идеји Министарства културе Србије и Канцеларије председника Мексика који су се споразумели да заједнички реализују двојезичко издање поезије Мексика и Србије. Пројекат се састоји у томе да се у обе земље штампа издање које би садржало песме на српском и шпанском језику. У књизи су у двојезичном преводу објављене песме најпознатије мексичке песникиње Росарио Кастељанос, док је са српске стране објављен избор из збирке „Тражим помиловање” Десанке Максимовић.

Преводилац песама, као и аутор предговора о мексичкој песникињи је Бранко Анђић, који каже да је Росарио Кастељанос, иначе по природи повучена и интроспективна, била угледна и цењена, али по мишљењу многих, као уметница донекле запостављена, да ван родног Мексика никада није стекла популарност попут многих латиноамеричких писаца  – Карлоса Фуентеса, Марија Варгаса Љосе, Габријела Гарсије Маркеса и других.

„Парадоксално је то што је њен значај у књижевном свету, а поготово у академским круговима, на време признат и истицан, што је била награђивана, што се у време глобалне афирмације латиноамеричке прозе шездесетих и седамдесетих година прошлог века њен роман ’Oficio de tinieblas’ (Јутрење великог четвртка) редовно налазио на кратким списковима најбољих прозних остварења тзв. ’бума’, али да је – упркос свему томе – остала у сенци поменутих аутора, чија је популарност временом нарастала као да су поп звезде. Могуће да је томе допринела њена природа и готово самотњачка нарав, одбојна на рефлекторе и фанфаре”, пише у предговору Бранко Анђић, али и наглашава да то никако не значи да је остала непозната. Не, њен углед је, каже Анђић, имао другачију боју дискретних, често тамних нијанси сетног уметника и мислиоца.

Према његовим речима, њено стање духа и трагање за сопственим вишеструким идентитетом уметнице, жене, мајке, самотне интелектуалке бачене у свет неправде и неједнакости, уграђено је у препознатљив мексички контекст, али и у свет универзалних, егзистенцијалних питања на која човечанство тражи одговоре од свог постанка.

Росарио Кастељанос Фигероа рођена је 1925. године у граду Мексику у имућној, велепоседничкој породици, која се преселила у провинцију Ђијапас кад јој је било седам година. На имању у Ђијапасу њен отац је имао плантаже кафе и велике површине плодне земље.

„Огромне социјалне и расне разлике одувек су биле рак-рана Ђијапаса, од колонизаторских дана до подкоманданта Маркоса... Мада су се времена променила,  у детињству будуће књижевнице неправда и неравноправност, како родна, тако и етничка и расна, били су болно уочљиви на сваком кораку. По увреженом патрицијском обичају, Росарио је као и сва остала деца белих газда, добила индијанску дружбеницу и личну дадиљу. Волела их је и од њих се учила животу, али и предачкој баштини Тзотзил народа. Још тада за своје родитеље није имала лепе речи: описује их као пример ’физичке и духовне декаденције’. Не изненађује, зато, што је у том раскораку два потпуно различита система вредности и животних гледишта Росарио одмалена стекла осећање личне, родне и друштвене  измештености, неке врсте егзистенцијалне неприлагођености која ће трајно формирати њену личност и  постати исходиште њене поетике и њених главних животних преокупација”, пише Бранко Анђић и цитира песникињу: „Одрасла сам у породици која је дошла до свог краја, усамљеној, изолованој, породици која је изгубила занимање за живот.”

Њени родитељи имали су за своју кћерку, која је нашла прибежиште у књигама,  план да је добро удају, али обоје умиру када је она имала само 23 године. Исте године она објављује две збирке песама док студира књижевност и филозофију на Националном аутономном универзитету Мексика где се повезује са интелектуалцима.

„Књижевни и академски рад Росарио Кастељанос јасно показује колико је њен феминизам био конструктиван... Није веровала у такмичење полова и добро је разумела ироничну клопку у коју понекад и данас упадају активисткиње које су од жена постајале – и мушкарци и жене”, наглашава Бранко Анђић у предговору и разоткрива две чињенице из њеног личног живота које су се посебно одразиле на њено књижевно дело. Прва је удаја, материнство и развод после 13 година због мужевљевих неверстава, што је још више појачало њено осећање самоће, склоност депресији и повлачењу у сетну интроспекцију. Друга је путовање у Европу (Шпанија, Италија, Француска, Немачка, Холандија) са блиском пријатељицом, књижевницом Долорес Кастро, где је постала свесна, више него икад, свог мексичког идентитета у оквиру којег се усредсредила на борбу против социјалне и расне неједнакости.

За нешто више од три деценије рада Росарио Кастељанос је успела да напише и објави три романа, три збирке прича, девет књига песама, два позоришна комада, пет књига есеја, две књиге новинских чланака и еписторалну књигу постхумно објављену... Два за живота објављена романа, као и збирка прича, донели су јој највиша национална признања и неколико иностраних награда.

У песмама Росарио Кастељанос, које су сада и пред нашим читаоцима, сама љубав је веома чест мотив, али и размишљање о смрти.

„Росарио  Кастељанос ствара дихотомију смрт–љубав. Доживљава је као окосницу људског, нарочито женског постојања”, напомиње Бранко Анђић и наглашава:

„То, међутим,  никако не значи да су оне мрачне, тешке за читање, да остављају горак укус читаоцу; управо супротно – језик и начин размишљања песникиње створили су обимно песничко дело које се лако чита и разуме, није херметично и упркос суморним темама, обилује иронијом па чак и црном хумором”.