Teško je raditi komediju u tužnom vremenu

Rediteljka Ana Tomović u Narodnom pozorištu u Beogradu radi  komediju Karla Goldonija „Ribarske svađe”. Premijera je večeras od 20.30 sati na sceni „Raša Plaović”. Već 8. jula ovu predstavu gledaće publika ovogodišnjeg 37. izdanja Grada teatra u Budvi.  Zajedno sa dramaturgom Đorđem Kosićem, rediteljka Tomović uradila je adaptaciju teksta koji će se igrati u prevodu Ive Tijardovića. Andreja Rondović je scenograf, Marija Marković Milojev kostimograf, Irena Popović kompozitor, Marija Milenković potpisuje scenski pokret i koreografiju…

Junake Karla Goldonija tumače Branislav Tomašević, Ivana Šćepanović, Tamara Šustić, Vučić Perović, Jovan Jovanović, Hadži Nenad Maričić, Zlatija Ivanović, Iva Milanović, Teodora Dragićević, Dragan Sekulić i Nedim Nezirović.

Višestruko nagrađivana rediteljka Ana Tomović u Narodnom pozorištu  u Beogradu režirala je predstave „Ronalde, razumi me”  i  „Majka Hrabrost i njena deca”.

Goldonijev komad „Ribarske svađe” svetsku premijeru imao je na Karnevalu u Veneciji 1762. godine. Autor je svoje karaktere pronašao u obližnjem malom ribarskom mestu. Koliko je delikatno ovu komediju preslikati u aktuelni trenutak? 

Zapravo je vrlo zahvalno raditi ovu komediju u svakom trenutku jer je njen zaplet veoma jednostavan i inspirativan. Ona počiva na jako kolorističnim karakterima kojima je u srži bića da se stalno svađaju, a kada to čine, i to dolazi iz ljubavi. Smatram da smo i mi mentalitetski veoma svadljiv narod i da je ta kultura svađe kao nužnog pročišćenja kod nas veoma prisutna. Inspiraciju za likove lako možemo da nađemo u našoj stvarnosti. Ova komedija u svojoj srži je neobuzdana igra koja samu sebe stvara.

Delo „Ribarske svađe” i posle više od dva i po veka, osvaja publiku svojim komičnim i dirljivim prikazom ljubomore zbog ljubavi i siromaštva. U čemu je tajna Goldonijeve dugovečnosti?

Goldoni je bio neverovatno plodan pisac. Za života je napisao oko 130 komedija, što znači da je pisao veoma brzo i lako. Inspiraciju je pronalazio u svojoj stvarnosti i svojim savremenicima. I „Ribarske svađe” autobiografsko su delo. One govore o Kjođi, malenom gradiću nedaleko od Venecije, gde je on izvesno vreme radio kao pomoćnik „kanceljera od kriminala”, baš kao i jedan od likova ove komedije. Goldoni je bio dobar posmatrač realnosti i umeo je da veoma vešto i lakoduho prenese na papir. U vreme kada je stvarao Italijom je dominirala komedija del arte sa svojim jako izraženim tipovima, maskama i šematskim zapletima koji su se improvizovali. Goldoni je želeo komediju bližu Molijeru, on mu je bio veliki uzor, i počeo je da piše za pozorišne trupe komade koji su imali životnije likove i situacije preuzete iz stvarnosti. Njegov cilj je bio reformacija italijanske komedije i u tome je uspeo. Danas italijansku komediju vezujemo za Goldonija.  

Šta je u središtu vašeg rediteljskog čitanja ove komedije karaktera? Kakav odjek „Ribarske svađe” dobijaju u našoj zbilji? Zašto su nam „Ribarske svađe” danas, reklo bi se i uvek, bliske?

Ovo je treće izvođenje ove komedije u Narodnom pozorištu u Beogradu. Prvo je bilo 1973. u režiji Paola Mađelija, a drugo 2003. u režiji Gorana Ruškuca. S obzirom na to, ja sam na početku postavila sebi pitanje šta se to promenilo u našoj stvarnosti u poslednjih 20 godina i shvatila sam da ni more, a ni morska obala više nisu isti. To više nije i ne može biti romantična slika ribarskog gradića u kome je vreme stalo, koje živi uljuljkano u svojoj izolovanosti. Godine 2023. more i morska obala izloženi su ekološkoj katastrofi do koje je dovela pohlepa neoliberalnog kapitalizma. Nekontrolisana upotreba plastike dovela je do ogromnog zagađenja obale i mora. Monopol velikih kompanija doveo je do toga da mali ribar nema od čega da živi. U tom smislu, to nije romantična, već pomalo apokaliptična slika sveta koja će se ogledati pre svega u tome gde smeštamo junake ove vanvremenske komedije.

Svađa koja nastaje trivijalno između dve siromašne ribarske porodice što žive jedna pored druge i obe imaju devojke za udaju, narasta do neslućenih dimenzija pod uticajem juga koji duva sa mora. Koji vetrovi danas nama duvaju?

Ako pogledamo u našu stvarnost sada, videćemo dosta mračne i zlokobne vetrove. Tragedija koja je zadesila naciju i zbog koje su ljudi na ulicama već nedeljama govori o jednom poremećaju koji je deo naše realnosti. O devijaciji ljudskosti.Teško je raditi komediju u tako tužnom vremenu. Ipak mislim da ova komedija pre svega govori o humanosti i o naporima jednog činovnika da prokljuvi u čemu je prava muka ljudi koji su se posvađali; da ih ne kažnjava i ne zatvara, već da im priđe kao čovek koji sebe lično involvira u potragu za rešenjem. Koliko često danas u sudskim birokratskim lavirintima nailazimo na ovako ličan pristup čoveka čoveku i razumevanje njegove muke i borbe za egzistenciju, kao i spremnosti da pomogne? Ljudskost i empatija su jedini bedem odbrane od zla u današnjem svetu. To je poruka koju želim da pošaljem ovom predstavom. 

Jedan od junaka se nada da će u budućnosti imati makar malu barku i tako zaslužiti pažnju devojke koja mu je prirasla za srce. Čemu se mi nadamo?

Mladi ljudi u našoj zemlji sanjaju takve snove nadajući se da će moći da obezbede osnovne ekonomske uslove za svoju ljubav. U tom smislu, ova komedija koja zapravo govori o ljubavi i siromaštvu nam je veoma bliska.  

Godinama se bavite i pedagoškim radom. Šta svojim studentima  sugerišete, kakve savete mladim kolegama upućujete?

Mislim da je mladim rediteljima na početku karijere veoma teško. Ipak, strast i odgovornost prema umetnosti kojom se bavimo mora uvek da bude na prvom mestu. Iako nismo hirurzi, umetnik jeste hirurg ljudske duše. Verujem da dok stvaramo i dok igramo predstave radimo nešto jako važno za čitavo društvo. Pričanjem priča, mi okupljamo ljude u tišini sale oko izuzetno značajnih, egzistencijalnih tema. Svojim radom trudimo se da damo vertikalu društvu i tako uspostavljamo sistem vrednosti.