Тешко је радити комедију у тужном времену

Редитељка Ана Томовић у Народном позоришту у Београду ради  комедију Карла Голдонија „Рибарске свађе”. Премијера је вечерас од 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић”. Већ 8. јула ову представу гледаће публика овогодишњег 37. издања Града театра у Будви.  Заједно са драматургом Ђорђем Косићем, редитељка Томовић урадила је адаптацију текста који ће се играти у преводу Иве Тијардовића. Андреја Рондовић је сценограф, Марија Марковић Милојев костимограф, Ирена Поповић композитор, Марија Миленковић потписује сценски покрет и кореографију…

Јунаке Карла Голдонија тумаче Бранислав Томашевић, Ивана Шћепановић, Тамара Шустић, Вучић Перовић, Јован Јовановић, Хаџи Ненад Маричић, Златија Ивановић, Ива Милановић, Теодора Драгићевић, Драган Секулић и Недим Незировић.

Вишеструко награђивана редитељка Ана Томовић у Народном позоришту  у Београду режирала је представе „Роналде, разуми ме”  и  „Мајка Храброст и њена деца”.

Голдонијев комад „Рибарске свађе” светску премијеру имао је на Карневалу у Венецији 1762. године. Аутор је своје карактере пронашао у оближњем малом рибарском месту. Колико је деликатно ову комедију пресликати у актуелни тренутак? 

Заправо је врло захвално радити ову комедију у сваком тренутку јер је њен заплет веома једноставан и инспиративан. Она почива на јако колористичним карактерима којима је у сржи бића да се стално свађају, а када то чине, и то долази из љубави. Сматрам да смо и ми менталитетски веома свадљив народ и да је та култура свађе као нужног прочишћења код нас веома присутна. Инспирацију за ликове лако можемо да нађемо у нашој стварности. Ова комедија у својој сржи је необуздана игра која саму себе ствара.

Дело „Рибарске свађе” и после више од два и по века, осваја публику својим комичним и дирљивим приказом љубоморе због љубави и сиромаштва. У чему је тајна Голдонијеве дуговечности?

Голдони је био невероватно плодан писац. За живота је написао око 130 комедија, што значи да је писао веома брзо и лако. Инспирацију је проналазио у својој стварности и својим савременицима. И „Рибарске свађе” аутобиографско су дело. Оне говоре о Кјођи, маленом градићу недалеко од Венеције, где је он извесно време радио као помоћник „канцељера од криминала”, баш као и један од ликова ове комедије. Голдони је био добар посматрач реалности и умео је да веома вешто и лакодухо пренесе на папир. У време када је стварао Италијом је доминирала комедија дел арте са својим јако израженим типовима, маскама и шематским заплетима који су се импровизовали. Голдони је желео комедију ближу Молијеру, он му је био велики узор, и почео је да пише за позоришне трупе комаде који су имали животније ликове и ситуације преузете из стварности. Његов циљ је био реформација италијанске комедије и у томе је успео. Данас италијанску комедију везујемо за Голдонија.  

Шта је у средишту вашег редитељског читања ове комедије карактера? Какав одјек „Рибарске свађе” добијају у нашој збиљи? Зашто су нам „Рибарске свађе” данас, рекло би се и увек, блиске?

Ово је треће извођење ове комедије у Народном позоришту у Београду. Прво је било 1973. у режији Паола Мађелија, а друго 2003. у режији Горана Рушкуца. С обзиром на то, ја сам на почетку поставила себи питање шта се то променило у нашој стварности у последњих 20 година и схватила сам да ни море, а ни морска обала више нису исти. То више није и не може бити романтична слика рибарског градића у коме је време стало, које живи уљуљкано у својој изолованости. Године 2023. море и морска обала изложени су еколошкој катастрофи до које је довела похлепа неолибералног капитализма. Неконтролисана употреба пластике довела је до огромног загађења обале и мора. Монопол великих компанија довео је до тога да мали рибар нема од чега да живи. У том смислу, то није романтична, већ помало апокалиптична слика света која ће се огледати пре свега у томе где смештамо јунаке ове ванвременске комедије.

Свађа која настаје тривијално између две сиромашне рибарске породице што живе једна поред друге и обе имају девојке за удају, нараста до неслућених димензија под утицајем југа који дува са мора. Који ветрови данас нама дувају?

Ако погледамо у нашу стварност сада, видећемо доста мрачне и злокобне ветрове. Трагедија која је задесила нацију и због које су људи на улицама већ недељама говори о једном поремећају који је део наше реалности. О девијацији људскости.Тешко је радити комедију у тако тужном времену. Ипак мислим да ова комедија пре свега говори о хуманости и о напорима једног чиновника да прокљуви у чему је права мука људи који су се посвађали; да их не кажњава и не затвара, већ да им приђе као човек који себе лично инволвира у потрагу за решењем. Колико често данас у судским бирократским лавиринтима наилазимо на овако личан приступ човека човеку и разумевање његове муке и борбе за егзистенцију, као и спремности да помогне? Људскост и емпатија су једини бедем одбране од зла у данашњем свету. То је порука коју желим да пошаљем овом представом. 

Један од јунака се нада да ће у будућности имати макар малу барку и тако заслужити пажњу девојке која му је прирасла за срце. Чему се ми надамо?

Млади људи у нашој земљи сањају такве снове надајући се да ће моћи да обезбеде основне економске услове за своју љубав. У том смислу, ова комедија која заправо говори о љубави и сиромаштву нам је веома блиска.  

Годинама се бавите и педагошким радом. Шта својим студентима  сугеришете, какве савете младим колегама упућујете?

Мислим да је младим редитељима на почетку каријере веома тешко. Ипак, страст и одговорност према уметности којом се бавимо мора увек да буде на првом месту. Иако нисмо хирурзи, уметник јесте хирург људске душе. Верујем да док стварамо и док играмо представе радимо нешто јако важно за читаво друштво. Причањем прича, ми окупљамо људе у тишини сале око изузетно значајних, егзистенцијалних тема. Својим радом трудимо се да дамо вертикалу друштву и тако успостављамо систем вредности.