O demokratiji kod nas

U rubrici Pogledi od 21. juna objavljen je članak „Marginalije o demokratiji u Srbiji” profesora beogradskog Filozofskog fakulteta Vladimira Vuletića. U njemu profesor navodi više anomalija koje su suprotne načelima demokratije i teško bi bilo ne složiti se sa njim, kad bi se to odnosilo na zemlju gde je demokratija poštovana od svih.

Ali pođimo od kraja članka gde se profesor pita: „Ali gde i kome ja to govorim?” Pa, profesore, govorite u rubrici Pogledi, gde se Uredništvo unapred ogradilo stavljajući na vidnom mestu poruku: „Prilozi objavljeni u rubrici Pogledi odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista.” Mada postoji dilema da li se to Uredništvo ograđuje od mogućih neprijatnih zamerki i kritika ili sebi pravi reklamu u stilu – ovde ćete da nađete ono čega nema na drugim stranicama, jer od davnina je poznato da je „zabranjeno voće najslađe”. To što je „zabranjeno” uvek privlači najveću pažnju, pa prema tome, profesore, govorite najvećem broju čitalaca „Politike”.

Profesor kaže: „Čitam u novinama da je jedan od lidera opozicije pozvao predsednika države da ’smeni REM’ i da ’promeni rukovodstvo RTS-a’”. Koliko je ovo nelogično, profesor ilustruje na sledeći način: „Reč je o legalno izabranom direktoru (RTS, Bujošević), koji može biti smenjen samo na zakonom predviđen način, a ne voljom ili odlukom predsednika države...” Ko bi mogao da se ne složi s ovim, jer to zaista nije posao predsednika države, kao što nije posao predsednika da izda naređenje da se poruši jedan kvart grada (Savamala), ali neki „kompletni idioti” to aljkavo odrade, ili da gleda dva minuta filma koje sud ne može da vidi, pa se postavlja pitanje da li je presudio po pravdi. Zašto onda ne bi mogao da izda naredbu da se smeni REM, s tim da „kompletni” to urade na besprekoran način.

Sledeće nas profesor obaveštava: „Slušam na nekim vestima novinara koji tvrdi da se „retko ko samo zahvaljujući partijskoj i ličnoj lojalnosti uzdigao s mesta građevinskog keramičara i preduzetnika do najviših državnih funkcija’.” Zatim dalje kaže da se „takvim razmišljanjem dovodi u pitanje jedno od osnovnih demokratskih načela – da svako ima pravo da bira i bude biran”. Profesor se pita: „Zašto keramičar ne bi mogao u demokratskom poretku da postane ministar?” Sve je to tačno, ali on ništa ne kaže koja bi to ministarska mesta oni mogli da zauzmu. Zna profesor, ali se ne izjašnjava, da to ne bi mogla da budu ministarstva nauke, finansija, zdravstva, odbrane... Ako se želi napredak u bilo kojoj oblasti, svaki, pa i najmanji šef, mora da bude stručan i da poznaje oblast kojom rukovodi. Podrazumeva se da to treba da važi i za ministre. A ne da čovek, pravnik koji ima hobi da proučava ljude i događaje iz naše prošlosti i o tome već godinama piše u „Politici”, zadužen za rekonstrukciju Trga republike u Beogradu doživi da već završenu rekonstrukciju mora ponovo da radi. Neki zluradi ljudi bi rekli da su mu radnici postavljajući kamene kocke, namerno glatku stranu okrenuli nagore. Ali kad je sve bilo gotovo i kad su pešaci i vozila počeli da se klizaju kao po ledu, on je ukapirao da hrapava strana treba da bude gore i sve kocke su preokrenute. I to je, izgleda, bila glavna preporuka da on postane ministar građevine. Zatim profesor okrivljuje pritisak čaršije što su neki od onih koji su do funkcija došli preko partije poželeli da imaju i doktorske diplome, ali ništa ne kaže  da nije moralno ako su do njih došli na nelegalan način, a poznato mu je da i deca u osnovnoj školi uče da nije lepo „kititi se tuđim perjem”.

Sledeća tema na koju profesor upozorava je takozvano „rastuće nasilje u društvu”, o kojem se u našem društvu svakodnevno govori. Međutim, niko ne iznosi neke konkretne podatke, već samo neargumentovane priče o nasilju, što stvara utisak da je nasilja mnogo više nego što ga stvarno ima. Profesor navodi izveštaj Unicefa, za period 2006–2016, o vršnjačkom nasilju u većini evropskih zemalja, uključujući i Srbiju. Kaže da je bio zapanjen kad je video da je Srbija u pogledu vršnjačkog nasilja u školama daleko ispod evropskog proseka. Pa profesor postavlja pitanje: „I šta ćemo sad?” A to prevedeno na običan jezik znači – mi jesmo loši, ali drugi su mnogo mnogo gori od nas. Jer nasilje, ma koliko ga umanjivali, ostaje nasilje, izuzev ako ga neki „stručnjaci” ne gradiraju pa imamo prihvatljivo, srednje i neprihvatljivo nasilje i onda treba da budemo zadovoljni jer je naše nasilje prihvatljivo.

Kao što sam već rekao, profesor je vešto izabrao primere da je teško ne složiti se s njim. A što nije malo dublje analizirao te primere i došao do stvarne slike o demokratiji u Srbiji, to on najbolje zna.

Petar Ž. Terzić,
Kraljevo