О демократији код нас

У рубрици Погледи од 21. јуна објављен је чланак „Маргиналије о демократији у Србији” професора београдског Филозофског факултета Владимира Вулетића. У њему професор наводи више аномалија које су супротне начелима демократије и тешко би било не сложити се са њим, кад би се то односило на земљу где је демократија поштована од свих.

Али пођимо од краја чланка где се професор пита: „Али где и коме ја то говорим?” Па, професоре, говорите у рубрици Погледи, где се Уредништво унапред оградило стављајући на видном месту поруку: „Прилози објављени у рубрици Погледи одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа.” Мада постоји дилема да ли се то Уредништво ограђује од могућих непријатних замерки и критика или себи прави рекламу у стилу – овде ћете да нађете оно чега нема на другим страницама, јер од давнина је познато да је „забрањено воће најслађе”. То што је „забрањено” увек привлачи највећу пажњу, па према томе, професоре, говорите највећем броју читалаца „Политике”.

Професор каже: „Читам у новинама да је један од лидера опозиције позвао председника државе да ’смени РЕМ’ и да ’промени руководство РТС-а’”. Колико је ово нелогично, професор илуструје на следећи начин: „Реч је о легално изабраном директору (РТС, Бујошевић), који може бити смењен само на законом предвиђен начин, а не вољом или одлуком председника државе...” Ко би могао да се не сложи с овим, јер то заиста није посао председника државе, као што није посао председника да изда наређење да се поруши један кварт града (Савамала), али неки „комплетни идиоти” то аљкаво одраде, или да гледа два минута филма које суд не може да види, па се поставља питање да ли је пресудио по правди. Зашто онда не би могао да изда наредбу да се смени РЕМ, с тим да „комплетни” то ураде на беспрекоран начин.

Следеће нас професор обавештава: „Слушам на неким вестима новинара који тврди да се „ретко ко само захваљујући партијској и личној лојалности уздигао с места грађевинског керамичара и предузетника до највиших државних функција’.” Затим даље каже да се „таквим размишљањем доводи у питање једно од основних демократских начела – да свако има право да бира и буде биран”. Професор се пита: „Зашто керамичар не би могао у демократском поретку да постане министар?” Све је то тачно, али он ништа не каже која би то министарска места они могли да заузму. Зна професор, али се не изјашњава, да то не би могла да буду министарства науке, финансија, здравства, одбране... Ако се жели напредак у било којој области, сваки, па и најмањи шеф, мора да буде стручан и да познаје област којом руководи. Подразумева се да то треба да важи и за министре. А не да човек, правник који има хоби да проучава људе и догађаје из наше прошлости и о томе већ годинама пише у „Политици”, задужен за реконструкцију Трга републике у Београду доживи да већ завршену реконструкцију мора поново да ради. Неки злуради људи би рекли да су му радници постављајући камене коцке, намерно глатку страну окренули нагоре. Али кад је све било готово и кад су пешаци и возила почели да се клизају као по леду, он је укапирао да храпава страна треба да буде горе и све коцке су преокренуте. И то је, изгледа, била главна препорука да он постане министар грађевине. Затим професор окривљује притисак чаршије што су неки од оних који су до функција дошли преко партије пожелели да имају и докторске дипломе, али ништа не каже  да није морално ако су до њих дошли на нелегалан начин, а познато му је да и деца у основној школи уче да није лепо „китити се туђим перјем”.

Следећа тема на коју професор упозорава је такозвано „растуће насиље у друштву”, о којем се у нашем друштву свакодневно говори. Међутим, нико не износи неке конкретне податке, већ само неаргументоване приче о насиљу, што ствара утисак да је насиља много више него што га стварно има. Професор наводи извештај Уницефа, за период 2006–2016, о вршњачком насиљу у већини европских земаља, укључујући и Србију. Каже да је био запањен кад је видео да је Србија у погледу вршњачког насиља у школама далеко испод европског просека. Па професор поставља питање: „И шта ћемо сад?” А то преведено на обичан језик значи – ми јесмо лоши, али други су много много гори од нас. Јер насиље, ма колико га умањивали, остаје насиље, изузев ако га неки „стручњаци” не градирају па имамо прихватљиво, средње и неприхватљиво насиље и онда треба да будемо задовољни јер је наше насиље прихватљиво.

Као што сам већ рекао, професор је вешто изабрао примере да је тешко не сложити се с њим. А што није мало дубље анализирао те примере и дошао до стварне слике о демократији у Србији, то он најбоље зна.

Петар Ж. Терзић,
Краљево