​Živim sa istorijom svoje zemlje

Bernhard Šlink, jedan od najvećih savremenih pisaca Nemačke i sveta, bio je pozvan na naš prestižni junski regionalni književni festival, koji se protivi dosadi i skraćeno se zove „Krokodil”. Sam je kupio kartu i doputovao. Deluje tako svakodnevno, međutim, izgleda da se u životima pisaca stvari ipak dešavaju „literarno”, po nekom zakonu privlačnosti ili višem promislu. Tako je, čim je stigao, poželeo da se prošeta s građanima koji su se baš tada, a pre njegovog subotnjeg nastupa na glavnoj „Krokodilovoj” sceni kod Muzeja Jugoslavije, mirnim protestima na ulicama Beograda iznova suprotstavljali nasilju. Više od političke borbe, bio je fasciniran građanskim protestom protiv svakog nasilja, jer to je i njegova profesionalna preokupacija, kao pravnika, profesora prava i sudije, ali i kao autora. Zapazio je u tom skupu ljude svih generacija, kako je rekao u nedeljno jutro, posle uspešne književne večeri, kada se susreo s novinarima u „Krokodilovoj” Debatnoj zoni. Tom prilikom je primetio i to da nije očekivao da u Srbiji ima toliko obožavalaca, a prisetio se i svog prvog dolaska u Jugoslaviju 1964. godine, kada je putovao auto-stopom i bio prijatno iznenađen i time da samo 20 godina od Drugog svetskog rata niko nije imao otpor prema jednom nemačkom građaninu. Bio je u Beogradu tokom studentskih demonstracija iz 1968. godine i sada ga je ponovo dočekala slična atmosfera.

Pre pet godina, kada je kod nas Spomenka Krajčević prevela Šlinkov roman Olga, a Plato ovu knjigu objavio kao i njegova prethodna dela, Politika je imala čast da dobije imejl-intervju s Bernhardom Šlinkom.

Vrhunac tog razgovora bio je u piščevom objašnjenju motivacije njegove junakinje iz Čitača Hane Šmic, ali i njegov odnos prema sistemu nacističke Nemačke. (Protivljenje nacizmu bilo je ukorenjeno u porodici Edmunda Šlinka, Bernhardovog oca, koji je bio vrhunski luteranski teolog i jedan od učesnika u modernom Ekumenskom pokretu).

„Najviše me plaši to kako su lako i brzo institucije Vajmarske republike, demokratske države pod vladavinom zakona, nemačko društvo i nemačka kultura, jednostavno srušeni onoga trenutka u kojem su nacisti preuzeli vlast. Mi obično mislimo da je političko i kulturno tlo kojim hodimo nalik na čvrst i debeo sloj leda koji se ne da slomiti, a onda u stvari shvatimo kako lako može da napukne i prolomi se, u nacističkoj Nemačkoj, ali i u današnjoj Mađarskoj ili Poljskoj”, rekao je tada Bernhard Šlink za naš list.

Sada je pred čitaocima novi roman ovog autora, Unuka, takođe u prevodu Spomenke Krajčević i u izdanju Platoa, a pažljiv čitalac može u ovom delu da uoči upečatljive motive iz prethodnih Šlinkovih romana i pripovedaka: odnos prema istoriji i snažnim ženskim likovima, ljubav između dvoje ljudi natkriljena senkom tajne iz prošlosti, Istok i Zapad Nemačke koji se susreću kroz sudbine junaka, poraznu neonacističku ideologiju koja čoveka smešta u okvire rase, nacije, tla i roda, dajući mu sigurnost i istovremeno mu ukidajući svaku slobodu...

Postoji i drugi put

Šlinkov glavni junak Kaspar upoznaje devojku iz Istočnog Berlina, u okviru susreta studenata dva bloka, i ona zatim beži sa njim na Zapad, postajući mu supruga. Posle njene smrti Kaspar, stari knjižar, iz njenih rukopisa saznaje da je imala kćerku, koju je napustila. On je pronalazi u dubokoj provinciji zatrovanoj desničarkom ideologijom i veličanjem Hitlerovih ideala i pokušava da ženinoj unuci Zigrun predoči drugačije vrednosti. Za kćerku Svenju kao da je već kasno...

To je ona osetljiva pedagogija Čitača, koji kulturi odaje priznanje u malom tračku svetla, a koji je s pismenošću uočila Hana Šmic, poslušnica Hitlerovog režima. Slično tome i Kaspar se knjigama, muzikom i lepotom bori za dušu mlade devojke, duboko svestan porazne činjenice da su i nacisti voleli umetnost i životinje i istovremeno činili najužasnije stvari. Ono što je bilo kasno za Hanu Šmic, u novom dobu moguće je postići protiv istorije koja se vraća sa unukom – isprva opterećenom rasom i nacijom, a kasnije i učesnicom u nasilju. Na kraju, Šlinkov junak tu bitku i dobija.

Odgovor na ovo pitanje mekog uticaja na tvrdu ideologiju daje Šlink u razgovoru za naš list:

„Duboko sam zabrinut zbog jačanja desnice u čitavoj Evropi i plašim se da je veliki broj ljudi u tome već ’izgubljen’, da se više do njih ne može dopreti. Oni žive u svom mehuru od sapunice, kao u doba pandemije, kada su bili protiv vakcinacije. Verujem da se do takvih ljudi više ne može doći, ali isto tako mislim da sa njima ne treba prekinuti komunikaciju. Međutim, smatram da je moguće dotaći neke druge, a među njima su posebno mladi ljudi, kao u Unuci, njima otvoriti jedan novi svet pred očima, umesto suženog desničarskog viđenja. Za moju mladu junakinju to je otkrovenje. Posebno je važno mladima ukazati na to da postoji neki drugi put koji nije tako ograničen. Što smo stariji, čvršće se držimo svojih uverenja, ali i sa takvim ličnostima važno je održavati kontakt, umesto izopštavanja iz društva. Na kraju trud može da se isplati njihovim otvaranjem za nove uvide. Čitanje i književnost put su ka tome. Literatura mi pomaže da shvatim svet i samog sebe, nema sumnje povodom njenog pozitivnog uticaja. Kultura nas čini boljim ljudima. Mada je i Hans Frank, generalni upravitelj okupirane Poljske, voleo i divno svirao Šopena i nije postao bolji čovek. Ipak, ako nas ne učine boljim, knjige i kultura mogu da prošire našu perspektivu i učine nas prijemčivima za dobro.”

Način na koji njegove junakinje, majka, kćer i unuka, otvaraju istorijsku perspektivu doba hladnog rata u Nemačkoj, vreme tranzicije i pada Berlinskog zida, ali i savremenost u kojoj novi desničarski pokreti prizivaju Drugi svetski rat negirajući Holokaust, Šlink objašnjava svojom zaokupljenošću pričom:

„Uvek polazim od priče. Ova pripovest mi je došla i ostala u meni do trenutka kada sam o njoj hteo da pišem, kroz tri generacije. Sadrži i teme koje me interesuju, ali i temama opet prethodi priča koja me pre svega zaokuplja. Ne mogu sebe da zamislim u svetu bez viđenja istorije, onoga što je svemu uzrok. Znam i to da postoje ljudi koji žive u sadašnjem trenutku, možda su tako srećniji, ne znam, ali ja živim s prošlošću, sa istorijom svoje zemlje i sveta. Posebno me zanima hladni rat i pad Berlinskog zida zbog toga što sam bio u svemu tome i deo toga. Kao i protagonista Unuke došao sam u Zapadni Berlin 1964. godine da bih istraživao istočni deo Nemačke, kao što sam tamo mogao da imam devojku i da je dovedem na Zapad. Od tada sam zainteresovan za Nemačku Demokratsku Republiku i njenu književnost. Kada sam novembra 1989. godine pozvan da budem prvi gostujući profesor iz Zapadne Nemačke na Humboltovom univerzitetu, odmah sam pristao na to. Prošao sam kroz tranziciju i bio sam učesnik okruglog stola koji je pokušao da zbliži dve različite strane, intenzivno sam sve to proživeo. Vili Brant je rekao: ’Sada, ono što pripada jedno drugome neka i uzrasta zajedno.’”

„I nema sumnje da i pripadamo zajedno, međutim, za proces tog zajedničkog rasta potrebno je još mnogo vremena, više nego što smo mislili. Ali nismo došli do završetka i nismo srasli. Imam mnogo poznanika i prijatelja koji su živeli u Istočnoj Nemačkoj i niko ne želi da se taj sistem vrati. Ali tokom promena i ujedinjenja učinjeno je mnogo grešaka i svi smo žrtve tog procesa koji je bio suviše brz ili čak i brutalan, ne poštujući sva ljudska dostignuća i doprinose – o tim stvarima jesam slušao. Naravno, tu je i generacija koja je ostvarila određeni uspeh i poziciju pre ujedinjenja na Istoku, i koja posle tranzicije to nikada više nije povratila. Oni osećaju da su gubitnici istorije, imali su poteškoće da se u ujedinjenoj Nemačkoj osećaju kao kod kuće. Ipak, nisam sreo nijednog čoveka koji bi priželjkivao povratak Nemačke Demokratske Republike”, kaže naš sagovornik.

Misterija ključ sižea

Istovremeno, ti snažni Šlinkovi ženski likovi subverzivni su, poput Olge, koja pod stare dane hoće da digne u vazduh Bizmarkov spomenik jer je „od Bizmarka sve i počelo”, ali imaju i transformativnu moć. Mlade revolucionarke, pobunjenice protiv sistema, u starosti se mire sa svetom, kao Žena na stepenicama. Da li u umetnosti pronalazi subverzivnost koje u pravu nema, pitanje je za Šlinka, na koje daje neočekivan odgovor.

„Ne, mislim da onaj ko pravo shvata kao kruto pravilo ne razume njegovu suštinu. Naravno, Bogu hvala što imamo pravnu nauku sa njenim pravilima, ali raditi u praksi kao pravnik, za to je potrebno mnogo kreativnosti i domišljatosti. To i jeste zanimljivo. Na primer, osnovno pravo dovesti do njegovog punog potencijala, u sudu ili u društvu, to zahteva maštu i kreativnost, tako da se pravo ne kreće u ograničenim okvirima i drago mi je što nikada nisam morao da biram između prava i književnosti. Podjednako volim oboje”, smatra pisac.

A na početku Unuke, kao i u pripoveci „Onaj drugi” iz zbirke priča Bekstva od ljubavi, muž iz rukopisa otkriva ženinu prošlost, tajnu koja je bacala senku na njihov odnos. Šlink napominje da je kao pisac karijeru i započeo sižeima u kojima je ključna misterija. Uprkos tome, njegov junak Kaspar kaže: „Postoji samo jedna istina. Ona ne pripada ni meni, ni tebi, naprosto postoji. Kao Sunce i kao Mesec. A kao i Mesec, nju nekad vidimo samo dopola, mada je zapravo okrugla i lepa.”