Prvi zadatak promena Zakona o jeziku i pismu

Pre nepune dve godine Vlada Republike Srbije usvojila je Zakon o jeziku. Nedavno je napokon donela i Odluku o obrazovanju Saveta za srpski jezik, na osnovu Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, koji čine devet članova. Pet je iz struke koje je predložio Odbor za standardizaciju srpskog jezika a četiri je imenovala Vlada Republike Srbije. Stanje u jezičkoj kulturi je danas, čini se, nikada lošije. U školama se i dalje nedovoljno uči srpski jezik, nedovoljan je broj časova i veća pažnja se u nastavi posvećuje književnosti. Potvrdu za to dobili smo na poslednjem prijemnom ispitu osnovaca za upis u srednje škole. Rezultati testa iz srpskog jezika nikada nisu bili gori. Mediji su i dalje uglavnom bez lektora, a i tamo gde ih ima – nedovoljno ih je. O stanju u društvu i brizi o jeziku razgovaramo s predsednikom Saveta za srpski jezik Aleksandrom Milanovićem, redovnim profesorom Istorije srpskog jezika i Osnova normiranja srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Napokon je formiran Savet za jezik, održana je konstitutivna pa zatim i prva radna sednica. Imena članova Saveta obećavaju i ulivaju poverenje da će se raditi stručno i ozbiljno. Šta je dogovoreno na prvoj radnoj sednici Saveta?

U Savet su imenovani odgovorni intelektualci kako od strane Odbora za standardizaciju srpskog jezika (M. Kovačević, S. Tanasić, M. Spasojević i V. Jovanović) tako i od strane Vlade Republike Srbije (Z. Avramović, V. Pištalo, S. Radulović i M. Kajtez). Na prvoj radnoj sednici smo usvojili plan rada, u kojem je prioritet dat sledećim aktivnostima: 1. praćenje i analiza prisutnosti ćirilice u javnom jeziku – na čije kontinuirano potiskivanje, kao i na kršenje Ustava Republike Srbije (Član 10), u kojem je ono jedino pismo „u službenoj upotrebi”, srbisti upozoravaju već decenijama; 2. korenite izmene postojećeg Zakona o rodnoj ravnopravnosti jer su Odbor za standardizaciju srpskog jezika u nizu svojih odluka, druge relevantne institucije (npr. Matica srpska u zborniku Položaj srpskoga jezika u savremenom društvu iz 2021) i istaknuti lingvisti u nizu tekstova i reagovanja tražili ukidanje ovog zakona koji ništi srbistiku kao nauku i uvodi kažnjavanje za verbalni delikt; 3. pisanje novog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama jer je postojeći anahron i ne odgovara aktuelnoj jezičkoj situaciji u Republici Srbiji budući da je pisan za potrebe države koja već dugo ne postoji i koja je imala sasvim različitu jezičku situaciju; 4. ostale aktivnosti u vezi sa: povećanjem broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama – na šta je ukazano već Deklaracijom o neophodnosti povećanja broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi sa Prve interkatedarske srbističke konferencije (2020); uvođenjem nastave srpskog jezika na nastavničkim i nenastavničkim fakultetima – na šta je ukazano već Deklaracijom o statusu srpskog jezika na nesrbističkim katedrama i nenastavničkim fakultetima sa Prve interkatedarske srbističke konferencije (2020); stvaranjem konkretne jezičke politike za Srbe u dijaspori, kao i realnih mehanizama za njenu primenu; praćenjem i analizom medijskog jezika u Srbiji (štampa, radio, televizija, portali), na čiju sve veću nepravilnost, kolokvijalizaciju i vulgarizaciju, pa samim tim i štetnost, upozoravaju svi vodeći srbisti već decenijama. Ove aktivnosti nisu nabrojane nasumično, već su navedene prema kriterijumu važnosti i aktuelnosti otvorenih pitanja.

Savet za srpski jezik je savetodavno telo. Možete li uticati na to da se barem dosledno primenjuje Zakon o jeziku i pismu?

Odgovor na ovo pitanje uslovljen je ograničenjima koja nam nameće postojeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, koji jako maglovito određuje šta su zapravo obavezni domeni i službenog jezika (srpskog jezika) i službenog pisma (ćirilice) na čitavoj teritoriji Republike Srbije. Postojeći anahroni zakon, donet 1991, zapravo se i ne može precizno primenjivati. To, čini se, svesno zamućenje svojevremeno je uvedeno kroz određenje „pisma u javnoj upotrebi”, a najviše se odrazilo na status ćirilice u savremenoj srpskoj kulturi, koju su počeli potiskivati latinicom mnogi, od firmi, banaka i medija u stranom vlasništvu, preko različitih nevladinih organizacija pa do pojedinih izdavačkih kuća. Ovde, dakle, ne govorim o privatnoj komunikaciji, koju ne možemo normirati. Mi, naime, danas ne znamo tačno gde i kada moramo koristiti službeni jezik i pismo, što je svojevrstan apsurd, nezabeležen u savremenim državama. Pročitajte pažljivo zakon pa ćete shvatiti da posle čitanja niste sigurni čak ni da li je obavezna primena ćirilice, pa i standardnoga srpskog jezika, u obrazovanju, nauci, medijima, administraciji ili poslovanju! Sve je to u postojećem zakonu neprecizno određeno. Zato je jedan od prioriteta Saveta, kao što rekosmo, da se zakon što pre uskladi sa savremenom jezičkom situacijom, a ne sa onom iz davno nestale SFRJ.

Kojim instrumentima ćete primenjivati dogovoreno?

Iskreno se nadamo da će Vlada Republike Srbije imati više sluha za stavove srbističke struke no što ih je imala do sada i da će Savet u direktnim razgovorima sa predstavnicima vlasti moći argumentovano da obrazloži svoje savete i preporuke. Budući da smo usvojili plan rada, prve sastanke očekujemo na jesen. Prve sednice Saveta sve su nas ohrabrile jer postoji veliko jedinstvo u mišljenjima članova Saveta, kao i velika tolerancija u vrlo otvorenim diskusijama. Kao što nam i ime kaže, mi vladu možemo samo savetovati, odnosno davati preporuke i mišljenja. Osim na vladu, delovaćemo i na javnost kroz nastupe u medijima, a veoma nam je drago da naročito srpska štampa do sada pokazuje veliko interesovanje za rad Saveta. Mnogo nam je stalo do transparentnosti i vidljivosti našeg rada, kao i do javnog mnjenja, koje takođe treba da pomogne vladi u donošenju konkretnih odluka u korist srpskog jezika, pisma i kulture.

Korenite promene srpske gramatike najavio je Zakon o rodno osetljivom jeziku. Zaprećeno je drakonskim kaznama ako se ne bude primenjivao. I šta ćemo sada?

Niko ne spori da u svim oblastima života žene treba da budu ravnopravne sa muškarcima. Više su nego sporne, međutim, lingvističke osnove Zakona, kao i uvođenje verbalnog delikta koje se zakonom propisuje. Nije poželjan nijedan zakon koji predviđa i javno promoviše promenu svesti, a pojedina lingvistička rešenja iz različitih priručnika koji su u skladu sa mišljenjima normiranim zakonom moraju nas zabrinuti (apostolka, biskupica itd.) jer ne pretenduju samo na promenu srpskog jezika no i na promenu vanjezičke realnosti. Sintaksička dvojstva na kojima se insistira u ovako koncipiranom „rodnom” jeziku počinju da uništavaju elementarno jezičko osećanje naših učenika, da ih zbunjuju i dezorijentišu. Mislim na primere „Da li je učenik/ca pročitao/la” itd. Zakon je donet prebrzo i bez konsultovanja relevantnih institucija u domenu lingvistike (srbističkih katedara, Instituta za srpski jezik, SANU, Matice srpske itd.) i zato u ovom obliku ne bi trebalo da se dugo održi.