Први задатак промена Закона о језику и писму

Пре непуне две године Влада Републике Србије усвојила је Закон о језику. Недавно је напокон донела и Одлуку о образовању Савета за српски језик, на основу Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, који чине девет чланова. Пет је из струке које је предложио Одбор за стандардизацију српског језика а четири је именовала Влада Републике Србије. Стање у језичкој култури је данас, чини се, никада лошије. У школама се и даље недовољно учи српски језик, недовољан је број часова и већа пажња се у настави посвећује књижевности. Потврду за то добили смо на последњем пријемном испиту основаца за упис у средње школе. Резултати теста из српског језика никада нису били гори. Медији су и даље углавном без лектора, а и тамо где их има – недовољно их је. О стању у друштву и бризи о језику разговарамо с председником Савета за српски језик Александром Милановићем, редовним професором Историје српског језика и Основа нормирања српског језика на Филолошком факултету у Београду.

Напокон је формиран Савет за језик, одржана је конститутивна па затим и прва радна седница. Имена чланова Савета обећавају и уливају поверење да ће се радити стручно и озбиљно. Шта је договорено на првој радној седници Савета?

У Савет су именовани одговорни интелектуалци како од стране Одбора за стандардизацију српског језика (М. Ковачевић, С. Танасић, М. Спасојевић и В. Јовановић) тако и од стране Владе Републике Србије (З. Аврамовић, В. Пиштало, С. Радуловић и M. Кајтез). На првој радној седници смо усвојили план рада, у којем је приоритет дат следећим активностима: 1. праћење и анализа присутности ћирилице у јавном језику – на чије континуирано потискивање, као и на кршење Устава Републике Србије (Члан 10), у којем је оно једино писмо „у службеној употреби”, србисти упозоравају већ деценијама; 2. корените измене постојећег Закона о родној равноправности јер су Одбор за стандардизацију српског језика у низу својих одлука, друге релевантне институције (нпр. Матица српска у зборнику Положај српскога језика у савременом друштву из 2021) и истакнути лингвисти у низу текстова и реаговања тражили укидање овог закона који ништи србистику као науку и уводи кажњавање за вербални деликт; 3. писање новог Закона о службеној употреби језика и писама јер је постојећи анахрон и не одговара актуелној језичкој ситуацији у Републици Србији будући да је писан за потребе државе која већ дуго не постоји и која је имала сасвим различиту језичку ситуацију; 4. остале активности у вези са: повећањем броја часова српског језика и књижевности у основним и средњим школама – на шта је указано већ Декларацијом о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи са Прве интеркатедарске србистичке конференције (2020); увођењем наставе српског језика на наставничким и ненаставничким факултетима – на шта је указано већ Декларацијом о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима са Прве интеркатедарске србистичке конференције (2020); стварањем конкретне језичке политике за Србе у дијаспори, као и реалних механизама за њену примену; праћењем и анализом медијског језика у Србији (штампа, радио, телевизија, портали), на чију све већу неправилност, колоквијализацију и вулгаризацију, па самим тим и штетност, упозоравају сви водећи србисти већ деценијама. Ове активности нису набројане насумично, већ су наведене према критеријуму важности и актуелности отворених питања.

Савет за српски језик је саветодавно тело. Можете ли утицати на то да се барем доследно примењује Закон о језику и писму?

Одговор на ово питање условљен је ограничењима која нам намеће постојећи Закон о службеној употреби језика и писама, који јако магловито одређује шта су заправо обавезни домени и службеног језика (српског језика) и службеног писма (ћирилице) на читавој територији Републике Србије. Постојећи анахрони закон, донет 1991, заправо се и не може прецизно примењивати. То, чини се, свесно замућење својевремено је уведено кроз одређење „писма у јавној употреби”, а највише се одразило на статус ћирилице у савременој српској култури, коју су почели потискивати латиницом многи, од фирми, банака и медија у страном власништву, преко различитих невладиних организација па до појединих издавачких кућа. Овде, дакле, не говорим о приватној комуникацији, коју не можемо нормирати. Ми, наиме, данас не знамо тачно где и када морамо користити службени језик и писмо, што је својеврстан апсурд, незабележен у савременим државама. Прочитајте пажљиво закон па ћете схватити да после читања нисте сигурни чак ни да ли је обавезна примена ћирилице, па и стандарднога српског језика, у образовању, науци, медијима, администрацији или пословању! Све је то у постојећем закону непрецизно одређено. Зато је један од приоритета Савета, као што рекосмо, да се закон што пре усклади са савременом језичком ситуацијом, а не са оном из давно нестале СФРЈ.

Којим инструментима ћете примењивати договорено?

Искрено се надамо да ће Влада Републике Србије имати више слуха за ставове србистичке струке но што их је имала до сада и да ће Савет у директним разговорима са представницима власти моћи аргументовано да образложи своје савете и препоруке. Будући да смо усвојили план рада, прве састанке очекујемо на јесен. Прве седнице Савета све су нас охрабриле јер постоји велико јединство у мишљењима чланова Савета, као и велика толеранција у врло отвореним дискусијама. Као што нам и име каже, ми владу можемо само саветовати, односно давати препоруке и мишљења. Осим на владу, деловаћемо и на јавност кроз наступе у медијима, а веома нам је драго да нарочито српска штампа до сада показује велико интересовање за рад Савета. Много нам је стало до транспарентности и видљивости нашег рада, као и до јавног мњења, које такође треба да помогне влади у доношењу конкретних одлука у корист српског језика, писма и културе.

Корените промене српске граматике најавио је Закон о родно осетљивом језику. Запрећено је драконским казнама ако се не буде примењивао. И шта ћемо сада?

Нико не спори да у свим областима живота жене треба да буду равноправне са мушкарцима. Више су него спорне, међутим, лингвистичке основе Закона, као и увођење вербалног деликта које се законом прописује. Није пожељан ниједан закон који предвиђа и јавно промовише промену свести, а поједина лингвистичка решења из различитих приручника који су у складу са мишљењима нормираним законом морају нас забринути (апостолка, бискупица итд.) јер не претендују само на промену српског језика но и на промену ванјезичке реалности. Синтаксичка двојства на којима се инсистира у овако конципираном „родном” језику почињу да уништавају елементарно језичко осећање наших ученика, да их збуњују и дезоријентишу. Мислим на примере „Да ли је ученик/ца прочитао/ла” итд. Закон је донет пребрзо и без консултовања релевантних институција у домену лингвистике (србистичких катедара, Института за српски језик, САНУ, Матице српске итд.) и зато у овом облику не би требало да се дуго одржи.