Treba biti spreman, to je sve

Sofija Knežević, poznatija pod umetničkim imenom Sofijazz, što je ujedno i ime kvinteta s kojim često nastupa, predstavila se u nedelju beogradskoj publici svirkom u klubu „Bluz i pivo”. Mlada džez pevačica, kompozitorka i aranžerka koja već gotovo dvanaest godina živi u Njujorku, u zgusnut raspored koji podrazumeva česte turneje s kraja na kraj sveta, uspela je ovog leta da upiše i rodni Beograd. U pomenutom klubu nastupila je sa suprugom, trombonistom Eliotom Mejsonom, članom i solistom prestižnog orkestra „Jazz at Lincoln Center”. Bio je to povod za razgovor sa džezerkom koja je imala priliku da deli scenu sa legendama kao što su Čik Korija, Vejn Šorter i mnogi drugi.

Debitantski album „Sofijazz” objavili ste pre gotovo tri godine. Album je naišao na pozitivne reakcije, a bio je inspirisan muzikom Brazila i Balkana. Na čemu trenutno radite?

Istovremeno pripremam dva nova albuma. Jedan je posvećen brazilskom džezu iz perioda od sedamdesetih do devedesetih godina dvadesetog veka. Trudim se da spojim brze melodije brazilske muzike sa džezom. Drugi album biće dupli, zvaće se „Duos and trios” i pripremam ga sa suprugom. Biće to kombinacija izraelske muzike, džeza, latino zvuka i našeg melosa. Puno putujem i slušam najrazličitije vrste muzike, a kada počnem da komponujem, onda prirodno kombinujem muzike sa raznih podneblja.

Život u Njujorku je sigurno inspirativan, ali i izazovan za umetnika. Kako ste osvajali ovaj grad?

Živeti u Njujorku je veoma teško. Čini se da je to mesto puno mogućnosti, i jeste tako, ali mogućnosti postoje gde god da se nalazite. Nekoga prati sreća, a neko svoju sreću stvara. Najvažnije je biti spreman. Treba puno raditi, ali i biti obrazovan – i to ne samo iz oblasti muzike već iz kulture u najširem smislu. Kada nastupi taj momenat sreće, treba biti spreman, pogotovo u gradu kao što je ovaj, gde su šanse, ali i konkurencija veća. U tom surovom gradu treba uložiti dvesta odsto truda, a ko nije spreman na to – Njujork nije grad za njega. Moram da dodam da sam srećna što sam imala priliku da nastupam sa velikanima ove muzike. Najviše sam naučila od legendarnog Vintona Marsalisa koji vodi orkestar „Jazz at Lincoln Center”. Saradnja sa njim mi je obeležila karijeru.

Njujork je poznat po vibrantnoj klupskoj džez sceni, čiji ste bili deo. Gde vas publika može čuti?

U Njujorku postoji više od dvadeset profesionalnih džez klubova, ali je to i grad sa najviše džez muzičara koji sviraju u barovima, tako da sigurno ima bar sto pedeset mesta u kojima se može čuti kvalitetan džez. Ranije sam nastupala po klubovima, ali sam u nekom trenutku shvatila da treba ostaviti prostora mladima koji žele da se dokažu na ovaj način. Sada radim veće projekte i promocije u poznatijom džez klubovima. Ali, svirke su veoma važne za mlade izvođače. Klupski nastupi su odlična prilika da se izgradi svest o tome kako izvođač treba da formira set listu ili komunicira sa publikom. To je odlična škola i važna stepenica u velikoj karijeri.

Bavite se i vokalnom pedagogijom. Na čemu insistirate u radu sa budućim pevačima?

Sedam–osam godina sam predavala na džez odsecima uglednih njujorških koledža (Mannes School of Music i drugima), a sada na privatnim školama podučavam tehniku glasa i radim sa afirmisanim izvođačima sa Brodveja, ali i pop zvezdama koje žele da unaprede vokalne sposobnosti. U nekom trenutku ću se svakako više posvetiti pedagogiji, što je trenutno nemoguće, jer šest meseci godišnje provedem na putu sa različitim orkestrima. Do sada sam objavila dve stručne knjige: „Evolucija glasa – umetnost disanja” i „Evolucija glasa – umetnost raspevavanja”, a pripremam i treću koja će biti posvećena vokalnim izazovima profesionalnih izvođača.

Ambasador ste platforme „Srbija stvara”. Kako vidite džez scenu u Srbiji?

Danas je veliki izazov obezbediti dovoljno sredstava da se snimi dobar album. Mladi džezeri u Srbiji ne mogu to sebi da priušte i, generalno, novac je najveća prepreka za stvaranje nove muzike na ovim prostorima. Ovde je najvažnije biti snalažljiv. To je čak bitnije nego u Njujorku jer tamo svi sviraju sa svima, stalno se stvara i nastupa, a ima i mnogo odličnih studija koji nisu veoma skupi.

Diplomirali ste na čuvenom Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Gracu. Mnogi budući džezeri sa ovih prostora razmišljaju o karijeri u inostranstvu. Šta biste im savetovali?

Danas više nije važno gde živite i gde ste studirali, već kako svirate. Dobra svirka daleko se čuje! U eri digitalnih platformi karijeru je moguće početi i na „Jutjubu”. Treba imati jasan cilj i kreirati mogućnosti, bez obzira da li je to odlazak na strano tržište ili stvaranje džeza u svojoj zemlji. Neko može da odluči da razvija džez scenu u svojoj zemlji. Biti u Srbiji i baviti se džezom jeste veoma hrabro, a ja tu hrabrost poštujem.