Треба бити спреман, то је све

Софија Кнежевић, познатија под уметничким именом Sofijazz, што је уједно и име квинтета с којим често наступа, представила се у недељу београдској публици свирком у клубу „Блуз и пиво”. Млада џез певачица, композиторка и аранжерка која већ готово дванаест година живи у Њујорку, у згуснут распоред који подразумева честе турнеје с краја на крај света, успела је овог лета да упише и родни Београд. У поменутом клубу наступила је са супругом, тромбонистом Елиотом Мејсоном, чланом и солистом престижног оркестра „Jazz at Lincoln Center”. Био је то повод за разговор са џезерком која је имала прилику да дели сцену са легендама као што су Чик Корија, Вејн Шортер и многи други.

Дебитантски албум „Sofijazz” објавили сте пре готово три године. Албум је наишао на позитивне реакције, а био је инспирисан музиком Бразила и Балкана. На чему тренутно радите?

Истовремено припремам два нова албума. Један је посвећен бразилском џезу из периода од седамдесетих до деведесетих година двадесетог века. Трудим се да спојим брзе мелодије бразилске музике са џезом. Други албум биће дупли, зваће се „Duos and trios” и припремам га са супругом. Биће то комбинација израелске музике, џеза, латино звука и нашег мелоса. Пуно путујем и слушам најразличитије врсте музике, а када почнем да компонујем, онда природно комбинујем музике са разних поднебља.

Живот у Њујорку је сигурно инспиративан, али и изазован за уметника. Како сте освајали овај град?

Живети у Њујорку је веома тешко. Чини се да је то место пуно могућности, и јесте тако, али могућности постоје где год да се налазите. Некога прати срећа, а неко своју срећу ствара. Најважније је бити спреман. Треба пуно радити, али и бити образован – и то не само из области музике већ из културе у најширем смислу. Када наступи тај моменат среће, треба бити спреман, поготово у граду као што је овај, где су шансе, али и конкуренција већа. У том суровом граду треба уложити двеста одсто труда, а ко није спреман на то – Њујорк није град за њега. Морам да додам да сам срећна што сам имала прилику да наступам са великанима ове музике. Највише сам научила од легендарног Винтона Марсалиса који води оркестар „Јazz at Lincoln Center”. Сарадња са њим ми је обележила каријеру.

Њујорк је познат по вибрантној клупској џез сцени, чији сте били део. Где вас публика може чути?

У Њујорку постоји више од двадесет професионалних џез клубова, али је то и град са највише џез музичара који свирају у баровима, тако да сигурно има бар сто педесет места у којима се може чути квалитетан џез. Раније сам наступала по клубовима, али сам у неком тренутку схватила да треба оставити простора младима који желе да се докажу на овај начин. Сада радим веће пројекте и промоције у познатијом џез клубовима. Али, свирке су веома важне за младе извођаче. Клупски наступи су одлична прилика да се изгради свест о томе како извођач треба да формира сет листу или комуницира са публиком. То је одлична школа и важна степеница у великој каријери.

Бавите се и вокалном педагогијом. На чему инсистирате у раду са будућим певачима?

Седам–осам година сам предавала на џез одсецима угледних њујоршких колеџа (Mannes School of Music и другима), а сада на приватним школама подучавам технику гласа и радим са афирмисаним извођачима са Бродвеја, али и поп звездама које желе да унапреде вокалне способности. У неком тренутку ћу се свакако више посветити педагогији, што је тренутно немогуће, јер шест месеци годишње проведем на путу са различитим оркестрима. До сада сам објавила две стручне књиге: „Еволуција гласа – уметност дисања” и „Еволуција гласа – уметност распевавања”, а припремам и трећу која ће бити посвећена вокалним изазовима професионалних извођача.

Амбасадор сте платформе „Србија ствара”. Како видите џез сцену у Србији?

Данас је велики изазов обезбедити довољно средстава да се сними добар албум. Млади џезери у Србији не могу то себи да приуште и, генерално, новац је највећа препрека за стварање нове музике на овим просторима. Овде је најважније бити сналажљив. То је чак битније него у Њујорку јер тамо сви свирају са свима, стално се ствара и наступа, а има и много одличних студија који нису веома скупи.

Дипломирали сте на чувеном Универзитету за музику и извођачке уметности у Грацу. Многи будући џезери са ових простора размишљају о каријери у иностранству. Шта бисте им саветовали?

Данас више није важно где живите и где сте студирали, већ како свирате. Добра свирка далеко се чује! У ери дигиталних платформи каријеру је могуће почети и на „Јутјубу”. Треба имати јасан циљ и креирати могућности, без обзира да ли је то одлазак на страно тржиште или стварање џеза у својој земљи. Неко може да одлучи да развија џез сцену у својој земљи. Бити у Србији и бавити се џезом јесте веома храбро, а ја ту храброст поштујем.