„Ferke” i noževi

Samo su dve nedelje od početka školske godine bile potrebne da se zamislimo nad pitanjem bezbednosti dece u školama. Zgrozili smo se nad sudbinom nesrećnog sedamnaestogodišnjeg učenika Hemijsko-prehrambene škole, koji je umalo smrtno stradao zbog toga što su neki njegovi vršnjaci mislili da im je ukrao mobilni telefon. Silom su ušli u učionicu, počeli da tuku dečka ni krivog ni dužnog. Ni to im nije bilo dovoljno, pa su ga izboli nožem.

Rizikujem da će me zbog kukanja za prošlim vremenima neko optužiti da sam simpatizer Krkobabićevog PUPS-a, ali kada sam se školovao (bile su to nesrećne devedesete) nikome od klinaca nije padalo na pamet da upotrebljava nož za nešto više od sečenja hleba i mazanja paštete. Da ne pričam o tome koliko je bilo nezamislivo da neko dođe u školu i prebije učenika usred učionice.

Nije mi namera da favorizujem tuče i da današnju decu upućujem na to da probleme rešavaju pesnicama, ali ondašnje vandalsko ponašanje je bilo daleko bezazlenije od današnjeg. Vrhunac delinkvencije su bile takozvane ferke, tuče pesnicama jedan na jedan, posle kojih bi svi zajedno, i učesnici tuče i gledaoci, otišli na sok.

Vremena su se, naravno, promenila, a psiholozi, sociolozi i ostali stručnjaci trebalo bi da nađu odgovor na pitanje šta to tera današnju omladinu da nečije roditelje zaviju u crno i da samiodu na višedecenijsku robiju.

Da li ćemo ovog puta kao društvo uspeti da smislimo nešto pametno i rešimo gorući problem? Ili ćemo, kao prethodnih godina, jednostavno da se okrenemo drugim stvarima posle nedelju dana medijske buke, zaboravljajući na to da postoje klinci koji su spremni da izbodu nožem svog vršnjaka usred učionice, a da ne postoji neko ko može da ih spreči u tome?

Setimo se samo slučaja malog Nikole Kovačevića koji je preminuo pre nešto više od tri godine u blizini svoje škole, nakon što su ga pretukla dvojica vršnjaka. Nekako se podudarilo da baš juče bude izrečena presuda onima koji su tukli Kovačevića. Dobili su po tri godine zatvora, što je izazvalo ogorčenje porodice zbog toga što je sud procenio da napad nije okvalifikovan kao pokušaj ubistva, nego kao nanošenje teških telesnih povreda.

Posle tog slučajanadležni su se javno izjašnjavali o tome da smišljaju rešenja za problem bezbednosti dece u školama, ali do danas još nemamo model koji bi roditeljima dao garanciju da mogu bezbrižno da ispraćaju svoje klince u školu.

Svi današnji oblici zaštite dece u školama pokazali su se neefikasnim, i to potvrđuje prekjučerašnji slučaj učenika D. K. Škola ima video-nadzor koji je doduše pomogao da se identifikuju napadači, ali to nije sprečilo decu da uđu u učionicu i nožem povrede učenika. Škola ima i školskog policajca, ali ni on nije mogao da spreči ovaj surovi napad. On je u to vreme obilazio još dve susedne škole na koje ima obavezu da motri. Dakle, pokazalo se da nam pored video-nadzora i školskog policajca, nedostaje još nešto što bi školu učinilo bezbednijom.

Siguran sam da američki model uvođenja metal detektora u učionice ni bi bio dobar, ali se nadam da će neko u Srbiji naći pametno, održivo i bezbedno rešenje. Dugujemo deci bezbednost, makar u školama.