Napadi na srpski jezik sa svih strana

S osećanjem pune odgovornosti, „Politika” se postavila prema problemu najezde na srpski jezik s raznih strana. Posvetila je dosta prostora oglašavanju tim povodom stručnjaka kojima je to poziv, pa je u datim okolnostima normalan i njihov odziv. Ustupljeno je dosta prostora i čitaocima, koji su naveli mnogo primera izrugivanja jezičkim pravilima i normama. Pravila i norme su podložni promenama, ali to je posao za ljude kojima je to struka, kao i u svakoj grani ljudske delatnosti.

Zamislimo kad bi stručnjak za protivpožarnu zaštitu pisao uputstvo za razminiranje terena i kontrolu kvaliteta obavljenog posla, a stručnjak za razminiranje pisao pravila za protivpožarnu zaštitu, te potpisivao upotrebnu dozvolu za objekat za deo koji se odnosi na protivpožarnu zaštitu. A upravo se nešto slično desilo na terenu jezika. Neko se proglasio stručnjakom za rodno osetljiv jezik, za sasvim nov pojam, i krenuo s prepravkama u jeziku u skladu s nekritički uspostavljenim pravilima. Posebna priča je činjenica da se isposlovalo da neprimenjivanje tih pravila bude zakonski kažnjivo.

Nepotrebno posezanje za stranim rečima je još stariji problem, koji se sve više razbuktava. Nedavno sam prvi put pogledao šta to piše na dodatnom papiriću koji se na milimetar dužine drži za donji rub računa dobijenog na kasi u prodavnici prehrambenih proizvoda poznatog trgovinskog lanca. Tekst je ispisan latinicom i glasi:

„Postovani potrosaci uz … aplikaciju imate mogucnost da ostvarite do 10 procenata cash backa na vasu polisu. Vise informacija mozete dobiti na info pultu ili na web stranici…”

Ja sam taj „cash back” pročitao kao „keš bek” i razumeo da imam mogućnost da ostvarim „povraćaj gotovine” u iznosu do 10 procenata. Kojom potrebom i s kojim pravom je „povraćaj gotovine”, tako razumljiv pojam na srpskom, zamenjen stranim izrazom „cash back”?

Ili reklama da neki napitak sadrži „nula šećera”. To jest da – nema šećera. Ili da imamo nula rada i obaveza, tj. da smo na godišnjem odmoru. Pa bi nam prijao onaj napitak s nula šećera.

Ovakve reklame mogao je da smisli neko kome su „ciljna grupa” oni za koje misli da imaju „nula mozga”.

Biti pismen na svom jeziku jeste ideal kojem samo možemo priželjkivati da se približimo. Ali ako dopustimo da se jezik „obogaćuje” nepotrebnim prekomernim posezanjem za stranim rečima i izrazima i nesuvislim konstrukcijama, i to na tako brutalan način kao što su primeri navedeni u ovom tekstu, izgubićemo kao narod pravo da jezik zovemo svojim imenom.

Cvijetin Mihajlović,
Subotica