Ha­re, ha­re, Sr­bi­jo

Američki Stejt department je u svom godišnjem izveštaju o religijskim slobodama u svetu ocenio da, iako Ustav Srbije podrazumeva ove slobode, u praksi zakon pravi razlike među verskim grupacijama i negira legalan status nekima od njih. „Većinska Srpska pravoslavna crkva i druge tradicionalne religiozne zajednice imaju povlašćen status”, smatra Vašington.

Prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine u Srbiji ne postoji zvanična državna religija, ali se izdvaja sedam „tradicionalnih” verskih zajednica: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelistička crkva, Reformistička hrišćanska crkva, Evangelistička hrišćanska crkva, kao i islamska i jevrejska zajednica. Za Vašington, to je nedovoljno.

„Ministarstvo vera odbija da registruje mnoge religijske grupe, među kojima Jehovine svedoke ili pokret Hare Krišna, ali vlasti priznaju Grčku i Rusku pravoslavnu crkva, iako zvanično nisu registrovane u Srbiji, dozvoljavajući im da deluju slobodno”, zabrinuto će Stejt department.

Bog je zasigurno hteo da budemo izgledom, duhom i religijom različiti, a i hrišćani su na svom početku bili sekta… samo, zar mislite, gospodo, da su danas za prosečnog Srbina Ruska ili Grčka pravoslavna crkva i pokret Hare Krišna jedno isto? Koliko znam, demokratija i jeste kad svako radi šta voli, s tim da ne ugrožava drugoga. Određivati nekome šta treba da voli (i kome da se moli), to valjda nije demokratski.

„Srpska vlada nije priznala druge pravoslavne crkve, uprkos nastojanjima Makedonske i Crnogorske pravoslavne crkve da budu priznate”, zamera nam Stejt department. Po analogiji Vašingtona, nismo priznali ni nezavisno Kosovo, uprkos nastojanjima tamošnjih Albanaca, ali i samih Amerikanaca i dela EU. Samo, kako je počelo, ko zna?

Dan pre objavljivanja ovog izveštaja, grupa od dvadesetak mladića s hirurškim maskama i kapuljačama napala je u Beogradu učesnike Kvir festivala, kada je nekoliko učesnika iz Srbije lakše povređeno, dok je jedan američki državljanin zadobio prelom ruke i potres mozga. Više nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava iz Srbije najoštrije je osudilo ovaj događaj. „Učestali homofobični napadi, ometanje javnih skupova i kulturnih manifestacija koji se dešavaju u ime odbrane nacionalnog dostojanstva, zapravo predstavljaju produžetak represivnog režima iz devedesetih koji je svoju reafirmaciju doživeo kroz politiku Vojislava Koštunice”, ocenjuju NVO.

Možda sam naivan, al’ stvarno ne znam kakve veze ima okupljanje „osoba drugačije seksualne orijentacije” sa odbranom nacionalnog dostojanstva. I evo, Koštunice nema skoro pola godine, a u Beogradu ponovo biju homoseksualce.

Raša Popov je jednom prilikom izjavio da će Beograd biti demokratski grad tek kada sledbenici Hare Krišna budu slobodno pevali ispred Srpske akademije nauka. Kada će se to i desiti najmanje zavisi od vlasti. Tolerancija naših građana na različitost, novo i nepoznato, u poslednje dve decenije, svedena je na minimum. Ali, za to su najmanje sami krivi, zar ne?