Ubistvo vladara vetrometine

I kad se čini da su važni događaji iz prošlosti i uticajne istorijske ličnosti proučeni do najsitnijih detalja, da gusto tkanje činjenica i dokaza nije ostavilo nikakve praznine kroz koje bi se mogla provući nekakva nedoumica ili nerazjašnjena tajna, to se ipak povremeno dešava, naročito kad su u pitanju atentati na važne političare, državnike i vladare. Jedna od takvih misterija povezuje se sa ubistvom srpskog kneza Mihaila Obrenovića.

Tog popodneva, u sredu, 29. maja (po novom kalendaru 10. juna) 1868. godine, dok je knez šetao Košutnjakom u pratnji svoje sestre Anke, njene kćeri Katarine Konstantinović, bake Tomanije (najstarijeg člana porodice Obrenović), i Svetozara Garašanina, svog ađutanta (inače sina Ilije Garašanina), presreli su ih braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Pucnjevima su usmrtili kneza i Anku, Katarina i Svetozar su bili ranjeni, a Tomanija je uspela da im umakne i prva izvesti dvor o tragediji. Atentatori su brzo uhapšeni i u kratkom roku osuđeni. Glavni zaverenici – dvanaestorica ljudi, među kojima Kosta (koji je prvi pucao), Đorđe, i njihov brat Ljubomir Radovanović – streljani su 28. jula iste godine na Karaburmi, tada periferiji Beograda.

Iako su svi izvršitelji otkriveni i pogubljeni, nikada se nije saznalo ko su zapravo bili njihovi nalogodavci – ko je naručio ubistvo – i koji je bio motiv za ovaj svirepi čin. Posle 155 godina od smrti kneza Mihaila, možda će istina ipak biti razotkrivena, i to u novom igranom filmu Milorada Milinkovića Što se bore misli moje, čija će festivalska premijera biti na „Filmskim susretima” u Nišu, novinarska u septembru, na 200. godišnjicu rođenja Mihaila Obrenovića, a u decembru ili januaru kreće i istoimena televizijska serija od sedam epizoda. Reditelj i koscenarista (uz Dragoljuba Stojkovića) ovog uzbudljivog istorijskog i političkog trilera bioskopskoj publici je, inače, poznat po ostvarenjima sasvim drugačijih žanrova i tematike (Mrtav ’ladan, Čitulja za Eskobara, Potera za sreć(k)om, Patuljci s naslovnih strana, Zduhač znači avantura, Peti leptir).

Milinković kaže da se uglavnom oslanja na stvarne događaje, i da voli zanimljive filmove, pa se trudi da takve i pravi, da govori o ozbiljnim temama na pristupačan način. Užasava se dosadnih, nadobudnih filmova, jer kome su oni namenjeni ako gledaoci napuste dvoranu posle prvih kadrova? Filmovi ne smeju biti ni površni: dobri su oni koje možete gledati mnogo puta, i uvek u njima otkriti nešto novo, ističe Milinković, koji, poput svojevrsnog savremenog renesansnog umetnika, osim što režira, i komponuje, svira, snima televizijske serijale, piše scenarija i spotove, a svoje enciklopedijsko znanje potvrđuje i kao tragač u kvizu Potera (ovo pominjemo na sopstvenu odgovornost, jer naš sagovornik nije baš oduševljen kad ga na ulici prepoznaju u toj ulozi).

Kad ste došli na ideju da snimite film o ubistvu kneza Mihaila, odnosno o poslednjih sedam dana u njegovom životu?

Pravo pitanje za mene je kako to da ovakav film već nije napravljen, jer je priča izuzetno zanimljiva, prava detektivska, sa elementima Šekspirove drame. Imamo prosvećenog, mada autokratskog vladara jedne male evropske države, koji je uspeo diplomatskim pregovorima da je oslobodi od turske okupacije, imamo sukobljene interese velikih stranih sila, domaće političke zaverenike, atentat koji nije do kraja razjašnjen, romantičnu vezu nesrećno oženjenog kneza s mnogo mlađom rođakom, dvorske spletke... Zamisao o filmu nastala je još pre desetak godina, kad sam se posebno bavio 19. vekom u Srbiji, dinastijom Obrenović, čitao dosta o tome, prikupio mnoge neobične činjenice. To je veoma interesantan period u našoj istoriji, a naravno mogu se izvući i pouke i za ono što je došlo kasnije. U filmu smo smislili da jedan od likova, Milivoje Petrović Blaznavac, vojni ministar u vladi kneza Mihaila (i, prema nekim izvorima, njegov polubrat, odnosno vanbračni sin kneza Miloša Obrenovića), na konferenciji za novinare posle atentata kaže: „Sudbina ovih zlotvora će pokazati da više niko u Srbiji neće moći da ubije njene najbolje ljude!”

Kako ste gradili lik ovog vladara, o kojem su njegovi savremenici imali veoma protivrečna mišljenja?

U filmu i seriji Mihailo Obrenović je predstavljen, bez ikakve dileme, kao pozitivna ličnost. Hteo sam da ispravim istorijsku nepravdu i pokažem da je Srbija tog doba, zahvaljujući njemu, bila uvažavana, kulturna evropska zemlja na čijem dvoru su se isticali etikecija i obrazovanje, i čiji su predstavnici bili pozivani na ostale evropske dvorove, da Obrenovići nisu bili „svinjarska dinastija”, a Srbija nije bila „blatnjava vukojebina” u kojoj rulja ubija svog vladara. Knez Mihailo – tako su ga po novom pravilu oslovljavali obrazovani ljudi i oni bliski dvoru, dok ga je prost narod po starinski zvao „knjaz” – bio je čovek modernih shvatanja, erudita, podržavao je prosvetu, kulturu i nauku, pisao pesme (onu najpoznatiju sam odabrao za naslov filma), govorio je nekoliko svetskih jezika (na kojima je komunicirao sa stranim konzulima – uostalom, i poslednje reči pred smrt „Dakle, istina je!” izgovorio je na francuskom). Zastupajući interese svoje zemlje služio se političkim, a ne vojnim sredstvima, pa je i Turke oterao diplomatijom, a ne oružjem. Umeo je vešto da se nosi s velikim silama, bar do jednog trenutka, i pokazao se kao uspešan reformator u mnogim oblastima. Bio je zagovornik ideje o Balkanskom savezu i smatram da je upravo to razlog što je ubijen, jer ni Turskoj, ni Austriji, ni Velikoj Britaniji, pa ni nekim drugim državama, taj savez nije odgovarao. U filmu se, recimo, pojavljuje austrijski diplomata Benjamin Kalaj, kasnije prvi guverner BiH, kao jedan od aktivnih protivnika Balkanskog saveza.

Film, dakle, daje jasan odgovor na pitanje ko je, zapravo, stajao iza ovog ubistva?

Naravno.

U filmu i seriji se, pored Mihaila Obrenovića (koga tumači Dragan Mićanović) i njegovih ubica (Kostu Radovanovića glumi Aleksandar Srećković Kubura), pojavljuju najvažnije ličnosti iz kneževog privatnog i političkog života, pripadnici raznih stranih službi, ali i neki izmišljeni likovi?

Nataša Ninković igra Anku Konstantinović, a Jana Ivanović njenu kći Katarinu, nesuđenu kneginju; Nebojša Dugalić je Blaznavac, Ljuba Savanović igra kneževog najprisnijeg prijatelja Anastasa Jovanovića, prvog srpskog fotografa, Miloš Timotijević glavnog istražitelja, zamenika upravnika policije, Zoran Cvijanović Iliju Garašanina, a u ekipi su i Stojša Oljačić, Aleksandar Marković... Mladi Luka Grbić se pojavljuje u ulozi izmišljenog lika, tamburaša koji bi da se osveti knezu koga tereti za samoubistvo svog oca, a Tamara Krcunović glumi njegovu majku. Gledaocima je jasno predočena motivacija svakog od istorijskih likova, objašnjen je politički kontekst, tako da priču mogu da prate i oni koji nikad nisu čuli za kneza Mihaila i Obrenoviće. Predočili smo i postojanje zavere jer, kako kaže atentator Kosta: „Zar ste mislili da nekoliko ljudi može da se sastane u mehani i odluči da ubije knjaza, a da iza njih neko ne stoji?”

Knez Mihailo je bio okružen ambicioznim ženama jakog karaktera, koje su pokušavale da utiču na njegove privatne, kao i političke odluke, ali Katarina izgleda ipak nije bila takva. Da li je, međutim, bila pion u rukama bake Tomanije i majke Anke, koje su želele da je udaju za kneza uprkos oštrom protivljenju javnosti?

Nikako. Ona se možda pravila naivna, ali je bila mnogo pametnija nego što je delovalo. A Mihaila je iskreno volela. Kako je on stalno govorio da je Srbija zemlja na vetrometini, ona je u šali prihvatila da se udaje „za kneza vetrometine”. U filmu i seriji se, međutim, ne bavimo mnogo njihovom romansom, niti kneževim odnosom sa suprugom Julijom Hunjadi, od koje je nameravao da se razvede.

Da li ste, osim knjiga i dokumenata koji se odnose na Srbiju 19. veka, dinastiju Obrenović i ubistvo kneza Mihaila, potražili i savete stručnjaka?

Prilikom rada na scenariju držali smo se poznatih činjenica, i konsultovali tri istoričara uz čiju pomoć smo se potrudili da „popunimo rupe” tamo gde su činjenice nedostajale, a ja sam, kao reditelj, sebi dopustio slobodu da „uprem prstom” u one koji su imali najviše koristi od smrti kneza Mihaila. Što se tiče nekih detalja u vezi sa samim atentatom u Košutnjaku i zbivanja koja su usledila, u film smo uvrstili ono što se zaista desilo (na primer da je Anka svojim telom pokušala da zakloni Mihaila, pa je tako i sama poginula, a da su Katarina i Svetozar, iako izrešetani, preživeli) i izbegli neke od lažnih mitova.

Što se bore misli moje

Što se bore misli moje,
Iskustvo mi ćutat’ veli,
Bež’te sada vi oboje,
Nek mi srce govori.

Prvi pogled oka tvoga,
Sjajnom suncu podoban,
Plenio je srce moje,
Učinio robom ga.

Da te ljubim, ah, jedina,
Celom svetu kazat ja ću,
Sam od sebe, ah, premila,
Tajnu ovu sakriću.

Knez Mihailo Obrenović (1823–1868)