Убиство владара ветрометине

И кад се чини да су важни догађаји из прошлости и утицајне историјске личности проучени до најситнијих детаља, да густо ткање чињеница и доказа није оставило никакве празнине кроз које би се могла провући некаква недоумица или неразјашњена тајна, то се ипак повремено дешава, нарочито кад су у питању атентати на важне политичаре, државнике и владаре. Једна од таквих мистерија повезује се са убиством српског кнеза Михаила Обреновића.

Тог поподнева, у среду, 29. маја (по новом календару 10. јуна) 1868. године, док је кнез шетао Кошутњаком у пратњи своје сестре Анке, њене кћери Катарине Константиновић, баке Томаније (најстаријег члана породице Обреновић), и Светозара Гарашанина, свог ађутанта (иначе сина Илије Гарашанина), пресрели су их браћа Ђорђе и Коста Радовановић, Лазар Марић и Станоје Рогић. Пуцњевима су усмртили кнеза и Анку, Катарина и Светозар су били рањени, а Томанија је успела да им умакне и прва извести двор о трагедији. Атентатори су брзо ухапшени и у кратком року осуђени. Главни завереници – дванаесторица људи, међу којима Коста (који је први пуцао), Ђорђе, и њихов брат Љубомир Радовановић – стрељани су 28. јула исте године на Карабурми, тада периферији Београда.

Иако су сви извршитељи откривени и погубљени, никада се није сазнало ко су заправо били њихови налогодавци – ко је наручио убиство – и који је био мотив за овај свирепи чин. После 155 година од смрти кнеза Михаила, можда ће истина ипак бити разоткривена, и то у новом играном филму Милорада Милинковића Што се боре мисли моје, чија ће фестивалска премијера бити на „Филмским сусретима” у Нишу, новинарска у септембру, на 200. годишњицу рођења Михаила Обреновића, а у децембру или јануару креће и истоимена телевизијска серија од седам епизода. Редитељ и косценариста (уз Драгољуба Стојковића) овог узбудљивог историјског и политичког трилера биоскопској публици је, иначе, познат по остварењима сасвим другачијих жанрова и тематике (Мртав ’ладан, Читуља за Ескобара, Потера за срећ(к)ом, Патуљци с насловних страна, Здухач значи авантура, Пети лептир).

Милинковић каже да се углавном ослања на стварне догађаје, и да воли занимљиве филмове, па се труди да такве и прави, да говори о озбиљним темама на приступачан начин. Ужасава се досадних, надобудних филмова, јер коме су они намењени ако гледаоци напусте дворану после првих кадрова? Филмови не смеју бити ни површни: добри су они које можете гледати много пута, и увек у њима открити нешто ново, истиче Милинковић, који, попут својеврсног савременог ренесансног уметника, осим што режира, и компонује, свира, снима телевизијске серијале, пише сценарија и спотове, а своје енциклопедијско знање потврђује и као трагач у квизу Потера (ово помињемо на сопствену одговорност, јер наш саговорник није баш одушевљен кад га на улици препознају у тој улози).

Кад сте дошли на идеју да снимите филм о убиству кнеза Михаила, односно о последњих седам дана у његовом животу?

Право питање за мене је како то да овакав филм већ није направљен, јер је прича изузетно занимљива, права детективска, са елементима Шекспирове драме. Имамо просвећеног, мада аутократског владара једне мале европске државе, који је успео дипломатским преговорима да је ослободи од турске окупације, имамо сукобљене интересе великих страних сила, домаће политичке заверенике, атентат који није до краја разјашњен, романтичну везу несрећно ожењеног кнеза с много млађом рођаком, дворске сплетке... Замисао о филму настала је још пре десетак година, кад сам се посебно бавио 19. веком у Србији, династијом Обреновић, читао доста о томе, прикупио многе необичне чињенице. То је веома интересантан период у нашој историји, а наравно могу се извући и поуке и за оно што је дошло касније. У филму смо смислили да један од ликова, Миливоје Петровић Блазнавац, војни министар у влади кнеза Михаила (и, према неким изворима, његов полубрат, односно ванбрачни син кнеза Милоша Обреновића), на конференцији за новинаре после атентата каже: „Судбина ових злотвора ће показати да више нико у Србији неће моћи да убије њене најбоље људе!”

Како сте градили лик овог владара, о којем су његови савременици имали веома противречна мишљења?

У филму и серији Михаило Обреновић је представљен, без икакве дилеме, као позитивна личност. Хтео сам да исправим историјску неправду и покажем да је Србија тог доба, захваљујући њему, била уважавана, културна европска земља на чијем двору су се истицали етикеција и образовање, и чији су представници били позивани на остале европске дворове, да Обреновићи нису били „свињарска династија”, а Србија није била „блатњава вукојебина” у којој руља убија свог владара. Кнез Михаило – тако су га по новом правилу ословљавали образовани људи и они блиски двору, док га је прост народ по старински звао „књаз” – био је човек модерних схватања, ерудита, подржавао је просвету, културу и науку, писао песме (ону најпознатију сам одабрао за наслов филма), говорио је неколико светских језика (на којима је комуницирао са страним конзулима – уосталом, и последње речи пред смрт „Дакле, истина је!” изговорио је на француском). Заступајући интересе своје земље служио се политичким, а не војним средствима, па је и Турке отерао дипломатијом, а не оружјем. Умео је вешто да се носи с великим силама, бар до једног тренутка, и показао се као успешан реформатор у многим областима. Био је заговорник идеје о Балканском савезу и сматрам да је управо то разлог што је убијен, јер ни Турској, ни Аустрији, ни Великој Британији, па ни неким другим државама, тај савез није одговарао. У филму се, рецимо, појављује аустријски дипломата Бенјамин Калај, касније први гувернер БиХ, као један од активних противника Балканског савеза.

Филм, дакле, даје јасан одговор на питање ко је, заправо, стајао иза овог убиства?

Наравно.

У филму и серији се, поред Михаила Обреновића (кога тумачи Драган Мићановић) и његових убица (Косту Радовановића глуми Александар Срећковић Кубура), појављују најважније личности из кнежевог приватног и политичког живота, припадници разних страних служби, али и неки измишљени ликови?

Наташа Нинковић игра Анку Константиновић, а Јана Ивановић њену кћи Катарину, несуђену кнегињу; Небојша Дугалић је Блазнавац, Љуба Савановић игра кнежевог најприснијег пријатеља Анастаса Јовановића, првог српског фотографа, Милош Тимотијевић главног истражитеља, заменика управника полиције, Зоран Цвијановић Илију Гарашанина, а у екипи су и Стојша Ољачић, Александар Марковић... Млади Лука Грбић се појављује у улози измишљеног лика, тамбураша који би да се освети кнезу кога терети за самоубиство свог оца, а Тамара Крцуновић глуми његову мајку. Гледаоцима је јасно предочена мотивација сваког од историјских ликова, објашњен је политички контекст, тако да причу могу да прате и они који никад нису чули за кнеза Михаила и Обреновиће. Предочили смо и постојање завере јер, како каже атентатор Коста: „Зар сте мислили да неколико људи може да се састане у механи и одлучи да убије књаза, а да иза њих неко не стоји?”

Кнез Михаило је био окружен амбициозним женама јаког карактера, које су покушавале да утичу на његове приватне, као и политичке одлуке, али Катарина изгледа ипак није била таква. Да ли је, међутим, била пион у рукама баке Томаније и мајке Анке, које су желеле да је удају за кнеза упркос оштром противљењу јавности?

Никако. Она се можда правила наивна, али је била много паметнија него што је деловало. А Михаила је искрено волела. Како је он стално говорио да је Србија земља на ветрометини, она је у шали прихватила да се удаје „за кнеза ветрометине”. У филму и серији се, међутим, не бавимо много њиховом романсом, нити кнежевим односом са супругом Јулијом Хуњади, од које је намеравао да се разведе.

Да ли сте, осим књига и докумената који се односе на Србију 19. века, династију Обреновић и убиство кнеза Михаила, потражили и савете стручњака?

Приликом рада на сценарију држали смо се познатих чињеница, и консултовали три историчара уз чију помоћ смо се потрудили да „попунимо рупе” тамо где су чињенице недостајале, а ја сам, као редитељ, себи допустио слободу да „упрем прстом” у оне који су имали највише користи од смрти кнеза Михаила. Што се тиче неких детаља у вези са самим атентатом у Кошутњаку и збивања која су уследила, у филм смо уврстили оно што се заиста десило (на пример да је Анка својим телом покушала да заклони Михаила, па је тако и сама погинула, а да су Катарина и Светозар, иако изрешетани, преживели) и избегли неке од лажних митова.

Што се боре мисли моје

Што се боре мисли моје,
Искуство ми ћутат’ вели,
Беж’те сада ви обоје,
Нек ми срце говори.

Први поглед ока твога,
Сјајном сунцу подобан,
Пленио је срце моје,
Учинио робом га.

Да те љубим, ах, једина,
Целом свету казат ја ћу,
Сам од себе, ах, премила,
Тајну ову сакрићу.

Кнез Михаило Обреновић (1823–1868)