Pripovesti o krizi muškosti

Samo bi neko ozbiljno i opsežno istraživanje moglo da potvrdi tezu koju su mnogi danas spremni olako da daju – da je u savremenom svetu sve manje hrabrih muškaraca i da je muškost u dubokoj krizi. Ali možda nešto možemo da zaključimo i proučavanjem muških likova u modernoj prozi koja britko i duhovito slika današnji svet. Idealan primer je knjiga „Sve što je muškarac” Dejvida Soloja, objavljena nedavno i kod nas u izdanju „Booke” u prevodu Aleksandra Milajića, koja se sastoji od devet priča o devet muškaraca u različitom životnom dobu. Mada je u pričama reč o različitim ličnostima čiji životi nisu povezani, knjiga je ukomponovana kao roman upravo zato što je junak svake sledeće priče stariji od onog prethodnog pa tako pratimo životni ciklus muškarca, od nadobudnog gimnazijalca do ostarelog diplomate.

Autor Dejvid Soloj (1974), majstor novog realizma, koji je rođen u Kanadi, odrastao u Londonu, a trenutno živi u Budimpešti, prividno nepovezane priče spaja u odličan roman koji postavlja pitanje šta znači biti muškarac u Evropi u 21. veku. Za ovaj roman Soloj je dobio nagrade „Gordon Bern” i „Plimton”, a delo je bilo i u užem izboru za Bukerovu nagradu 2016.

Od pomenutog gimnazijalca, preko takođe nadobudnog adolescenta i manje-više zbunjenog bivšeg vojnika, Soloj nas vodi do mladog profesora koji uživa u izučavanju srednjeg veka i grozi se života koji vodi njegov stariji kolega: „Da, Makintajer ima nekoliko dece. Nije ni čudo što je tako zarozan i džangrizav. Tako zajedljiv. Kućica u predgrađu Londona, puna stvari. Puna galame. On i žena ne mogu da gledaju jedno drugo. Previše su umorni za seks. Ko želi tako nešto?” Stoga, kad mu devojka saopšti da je u drugom stanju, nije sposoban za drugu reakciju osim da je ubeđuje da tog deteta mora da se reši.

Sledi novinar Kristijan koji ima ženu, dvoje dece, ljubavnicu, srebrni „audi” s crnim kožnim sedištima, uredničko mesto, ukratko, sve što je mislio da mu je potrebno za sreću, ali čija pozicija zahteva da koristeći ucenu zadire u privatnost ministra koji mu je uz to blizak saradnik... Nije to lako, i upravo kad čitalac pomisli da će se Kristijan zgaditi sam sebi i da će odustati, to se naravno ne dešava, jer „opasna informacija se rasprskava na sve strane, cepa tkanje javnog života”, a Kristijan oseća „kako adrenalin počinje da nadolazi”.

Ni prodavac nekretnina koji sledi nije bolji. Sanja o velikom poslu za koji mu je potrebno nekoliko miliona, smišlja kako da dođe do novca iako i sam „oseća da je sve to gluma” i uviđa rascep između onoga što se reklamira i onoga što se nudi: „Novi apartmani stoje na izrovanoj goloj zemlji... Odmah primećuje da je sve vrlo jeftino. Obične kućice s banalnim ’alpskim’ pervazima, sklepane na brzinu tokom kratkog leta.”

I tu negde, kad čitalac već počinje da se pita gde je nestala hrabrost da se istini pogleda u lice i suoči se s njom, da se materijalni aspekti bace pod noge časti i dostojanstva, dolazimo do ruskog oligarha Aleksandra, koji je bio poznat kao „car gvožđa”, sa buljukom novinara oko sebe, opijenih njegovim bogatstvom i načinom života, a kome se bliži finansijski krah. Ume li bar on da se hrabro suoči sa propašću koja mu preti? Teško, jer on želi da pobegne od problema pa razmišlja o samoubistvu, to mu deluje kao kakvo-takvo rešenje, ali bira najbolji način da to izvede (do kraja pripovesti nije izabrao). No, čak i u tako dramatičnim trenucima ne odustaje od priče o svojoj omiljenoj temi – ruskoj istoriji: „Deluje umorno dok objašnjava kako je Rusija dočekala kraj 20. veka upravo tamo gde je bila na početku – kao haotična autoritarna država koja kaska za Zapadnom Evropom i Amerikom u ekonomskom i društvenom razvoju, čija su prirodna bogatstva u rukama nekoliko porodica, čija je srednja klasa osakaćena, a većina stanovništva živi u stanju mrgodnog pomirljivog siromaštva. Čitav komunistički eksperiment, sa svojim nadama i patnjama, prošao je kao oluja, kaže on, i ostavio je za sobom sve potpuno isto kao što je bilo.”

I tako, uz još jedan primer krize muškosti u liku sredovečnog Engleza koji je novi život potražio u našem regionu, na kraju stižemo do britanskog diplomate u penziji koji posle operacije živi u strahu od smrti: „Jasno je da mu nije preostalo mnogo vremena. Deset godina? Za deset godina imaće osamdeset tri. Više od toga? Pa verovatno ne. Dakle, desetak godina. S jedne strane, to je zastrašujuće malo. Toliko malo da se užasne ponekad.... Još ne može da poveruje da će stvarno umreti. Da će se to naprosto završiti. To. On. Još mu se čini da je to nešto što se dešava drugima – naravno, prijatelji i poznanici već su počeli da posustaju. Ljudi koje je poznavao decenijama. Dosta ih je već umrlo. Išao im je na sahrane. Sve ih je manje. Ali i dalje mu je teško da shvati – da zaista shvati – da će i sam umreti. Da je njegov rok trajanja ograničen. Da će jednog dana isteći. Da za deset godina on najverovatnije neće biti tu. Veoma se čudno oseća kad pokuša da zamisli svet bez sebe...”

Ali to nije njegova jedina muka. Njegova žena i on su i dalje u braku, ali samo formalno, dok praktično žive kao cimeri od trenutka kad je ona saznala za njegovu seksualnu sklonost prema muškarcima...

Ukratko, ovo su, kao što je konstatovano i u „Gardijanu” „pripovesti o evropskoj muškosti u krizi”, pa se neki pozitivan primer muškosti mora tražiti u drugim knjigama. Ima li ih uopšte? Ima, na primer u knjizi „Požar” Danijele Krin. Muškarac koji živi i radi u ovom svetu, svestan svih apsurda oko sebe, ranjiv, ali dostojanstven. Neko će zlobno reći da takvi i postoje još samo u knjigama, a da ih je i u njima sve manje, ali možda je istina da su jednostavno samo „nevidljivi” u masi sitnih prodavaca nekretnina i menadžera, beskrupuloznih „novinara”, homoseksualaca iz političkog života i oligarha...