Tajne Vladimira Zagorca

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 28. septembra – Hapšenje u Beču hrvatskog generala Vladimira Zagorca, kojeg će Austrija najzad izručiti Hrvatskoj, privlači veliku pažnju hrvatske javnosti, jer je to prvi korak u mogućem davanju odgovora na mnoga pitanja iz mutne nedavne ratne prošlosti ove zemlje. Hrvatsko pravosuđe progoni Zagorca zbog mutnih radnji u vezi sa velikim iznosima novca utrošenog na naoružavanje Hrvatske vojske u vreme rata, od kojeg je znatan deo nestao u privatnim džepovima, a neposredno zbog nestanka dijamanata u vrednosti od oko pet miliona dolara koji su navodno bili zalog za nameravani posao kupovine ruskog raketnog sistema S-300.

U tim ključnim danima rata Vladimir Zagorec – inače do početka rata pomoćni geodeta u Velikoj Gorici kraj Zagreba, a zatim do 1993. godine vozač tada glavnog intendanta Hrvatske vojske a sada haškog optuženika Ivana Čermaka (kojeg je nasledio na toj funkciji) – bio je pomoćnik ministra odbrane Gojka Šuška i direktor vojnog preduzeća „Alan”, preko kojeg je išlo celokupno snabdevanje HV. Na toj funkciji primio je i torbu s dijamantima od jednog austrijskog trgovca oružjem kao garanciju za nameravanu kupovinu na crnom tržištu ruskog raketnog sistema S-300, što je učinjeno samo delimično (bez kompjuterskog „mozga” za navigaciju), a kada je po smeni vlasti 2000. godine predao funkciju nije ni spomenuo te dragulje kojima se od tada gubi trag.

U petak uhapšeni Zagorec navodno strepi za svoj život kada bude izručen Hrvatskoj, što neprekidno ističe njegov advokat, koji, uz to, tvrdi da je sve ovo oko njega „politička nameštaljka”, što nema veze sa stvarnošću jer Zagorec uopšte nije bio politička ličnost. Njega, međutim, u Zagrebu čekaju brojna pitanja o mutnim tokovima novca namenjenog za odbranu zemlje na kojima se, po svemu sudeći, obogatio.

Prema onom što je do sada otkriveno u pokretanim istragama, u inostranstvu je utvrđeno 77 tajnih računa na koje je uplaćivan novac za kupovinu oružja, što je činjeno u vreme kada je važio embargo UN, što znači da je sve u tom smislu rađeno ilegalno. Takvu situaciju očito su iskoristili pojedinci da znatan deo tog novca „preliju” u svoje džepove, a otkrivanje pune istine dodatno otežava činjenica da je većina glavnih aktera u međuvremenu pomrlo, poput ministra odbrane Gojka Šuška i ministra finansija Joze Martinovića.

Ranko Ostojić, koji je do dolaska Sanadera vodio policijsku istragu o Zagorcu i mutnim kanalima tog novca, kaže da je „ovo sa Zagorcem samo vrh ledenog brega”, jer su došli do potvrda da je u to vreme iz Hrvatske na tajne račune izneseno najmanje 300 miliona tadašnjih nemačkih maraka (oko 150 miliona evra), za koje se ne zna na šta su utrošeni i gde su „nestali”. Šefica kabineta ministra finansija Terezija Barbarić, preko koje su godinama išli nalozi za trošenje tog novca s tajnih računa za odbranu RH, izjavila je da je za potrebe Hrvatske tada plasirano u inostranstvu čitave dve milijarde dolara.

Najintrigantnija tvrdnja je došla od tadašnjeg operativca SZUP-a Ferdinanda Jukića koji je kao hrvatski agent radio i na nabavkama oružja na crnom tržištu. On iznosi da je dijamante Tuđmanu tada doneo kardinal Franjo Kuharić, ali znatno više nego što se sada tereti Zagorec – u vrednosti od najmanje 40 miliona dolara.

„Početkom devedesetih, kada je ponestalo novca za odbranu, bio sam pozvan u Ured predsednika Franje Tuđmana koji mi je, pokazujući rukom na dijamante, rekao: ’Kad si već, kako se priča, svemoćan u nabavi, pokušaj nešto i prodati’”, navodi u „Jutarnjem listu” Jukić i opisuje da su dijamanti bili u tri torbe – „jednoj manjoj i dve poveće”.

Kako je dalje opisao, uzeo je šest komada dragulja i odmah krenuo na procenu u Beč, gde mu je jedan „visokopozicionirani Jevrejin iz Izraela”, koji se bavio tim procenama, rekao da te dijamante više nikuda ne nosi jer može da izgubi glavu. Prema tvrdnji Jukića, dijamante nije mogao da proda ni u Austriji, ni u Južnoafričkoj Republici, ni u Meksiku, a glavni problem – kako je objasnio – „nije bio u tome što su možda bili lažni, već njihovo poreklo”.

Za dijamante u posedu zagrebačkog Kaptola, naime, prema načinu izrade sumnja se da su iz vremena ustaške NDH koja ih je oduzimala progonjenim Jevrejima ili su time plaćali spasavanje iz koncentracionih logora i njih nijedan ozbiljniji trgovac dragim kamenjem u svetu (gde je veoma jak jevrejski lobi) neće otkupiti. Tako se hapšenjem i izručivanjem Zagorca Hrvatskoj otvaraju i neke znatno starije i bolnije teme.