Raspevani otporaši

Litvanska predstava „Sunce i more” autorki Rugile Barzžukaite, Vaive Grainite i Line Lapelite, izgrađena je na ruševinama žanrovskih i estetskih podela, višestrano im izmičući. U isto vreme je opera i performans u trajanju, imajući u vidu da izvođači satima sede na sceni i ponavljaju predstavu, dok se publika smenjuje na sat vremena, posmatrajući radnju sa sprata paviljona „Cvijeta Zuzorić”, gde je igrana. Scena je postavljena u prizemlju zgrade i predstavlja plažu, gde dvadesetak izvođača leži na peškirima i uživa, ili pokušava da uživa, u dokolici, razmišljajući o raznim, političkim, filozofskim, ekološkim, društvenim, porodičnim, kao i ličnim pitanjima. Njihove misli su prevedene u pesme, izvedene sa različitom osećajnošću, od lepršave bezbrižnosti, preko umora i iscrpljenosti do razgoropađenog besa.

Plažna atmosfera je šarmantno dočarana, jedni čitaju knjige, drugi čačkaju mobilne telefone, treći samo blenu u prazninu zadubljeni u svoje misli, četvrti grickaju voće, dok deca prave uobičajenu gungulu, svuda trčkarajući, igrajući badminton ili gradeći kule od peska. Ležerni duh plaže upotpunjuje i jedan pas koji se tu muva, ponekad grizući predmete ili hranu na koju naleti. Pojedini likovi imaju dva nastupa, a među njima je naročito izražajna pojava radoholičara koji dubokim, umornim glasom peva o večitoj iscrpljenosti, kao i ljute žene kojoj sve smeta, od psećeg izmeta i buva, do pivopija koji šire smrad birtije na plaži. Izdvaja se i dirljiva Sestrina pesma o smrtnosti ljudi i prirode u našem vremenu virtuelnog kloniranja, posebno emotivno izvedena, dok se drugi ljudi odsutno odmaraju opijeni blizinom mora. To suptilno izranjanje bola iz suncem okupanog, bezbrižnog zanosa, izaziva zanimljiv scenski doživljaj, zbog sudara suprotnih osećanja.

Performans „Sunce i more” je nastao na polju neobičnih spojeva nespojivog, u čemu se sastoji njegova osnovna izazovnost, subverzija i kritički potencijal, jer se tako uzbudljivo drmaju temelji scenskih konvencija. Izlazak opere sa scene kutije i iz raskošnih kostima, u gomile peska, kupaće kostime i pevanje na plaži u osnovi ruši elitistička shvatanja umetnosti. Taj postupak ima i suptilne komičke vrednosti, šarm autentičnosti koji je sa razlogom osvojio publiku širom sveta, nakon glavne nagrade na Bijenalu u Veneciji 2019. godine. Sa druge strane, gledaocu ove predstave, u jednosatnom obliku predstavljenom na Bitefu, fali neke vrste scenske razrade i produbljivanja intrigantne polazne ideje, jer se već na polovini izvođenja oseća zasićenje i potreba za inovacijama scenskog jezika. Ipak, u konačnom tumačenju i procenjivanju ovog dela, treba imati u vidu njegov inicijalni oblik, višesatnog performansa u trajanju, gde je publika slobodna da šeta, razgleda i ostane na izvođenju dok ima interesovanja.

Mađarska produkcija „Raspevana mladost” autora Judit Berec, Bencea Đerđa Palinkaša i Matea Sigetija, takođe je izgrađena na scenskim i kritičkim potencijalima muzike, i može se definisati kao neka vrsta muzičkog scenskog eseja. Šest izvođača, obučenih u uzorno upeglane bele uniforme, na goloj sceni, ispred platna na kome se projektuju dokumentarni snimci i fotografije stadiona koji je u centru pažnje, zatim citati političkih govora, kao i tekstovi pesama koje pevaju, sredstvima precizne fizičke i muzičke igre otkrivaju višeznačne odnose između kulture i politike.

Burna politička istorija Mađarske, od Drugog svetskog rata do danas, kritički se ispisuje kroz istoriju nekadašnjeg Narodnog stadiona, posvećenog narodu, koji je Viktor Orban zamenio novim stadionom Puškaš arena, posvećenom naciji. Pevači zaista predano i vešto, zavodljivo i harmonično pevaju horske pesme koje otkrivaju moć muzike, u dizanju borbenog duha koji se manipulativno koristi za političke ciljeve. Izbor Orbanovih reči pod kritičku lupu postavlja njegovo upravljanje državom, stvaranje podela i izmišljanje neprijatelja, što se dovodi u jasnu vezu i sa posleratnom mađarskom politikom.

Muzičko izvođenje delova političkih govora koji, između ostalog, otkrivaju upotrebu sportskih uspeha za nacionalne (političke) ciljeve, uspostavlja ključna ironična značenja, sa izborom forme. To skladno pevanje parola, borbenih usklika i velelepnog veličanja državnog ponosa, sa specifičnom duhovnom posvećenošću, gradi duboko kritički smisao, zbog subverzivnog susreta takve forme i sadržaja, koji se jedno drugom opiru.

Donekle kao „Sunce i more”, i „Raspevana mladost” je nikla na svakako izazovnim, konfliktnim spojevima, značenjski podsticajnim i vešto izvođački sprovedenim, ali je isušenost njenog scenskog jezika nametnula želju za razigravanjem vizuelne dinamike, koja bi od muzičkog scenskog eseja napravila i pozorište.