Распевани отпораши

Литванска представа „Сунце и море” ауторки Ругиле Барзжукаите, Ваиве Граините и Лине Лапелите, изграђена је на рушевинама жанровских и естетских подела, вишестрано им измичући. У исто време је опера и перформанс у трајању, имајући у виду да извођачи сатима седе на сцени и понављају представу, док се публика смењује на сат времена, посматрајући радњу са спрата павиљона „Цвијета Зузорић”, где је играна. Сцена је постављена у приземљу зграде и представља плажу, где двадесетак извођача лежи на пешкирима и ужива, или покушава да ужива, у доколици, размишљајући о разним, политичким, филозофским, еколошким, друштвеним, породичним, као и личним питањима. Њихове мисли су преведене у песме, изведене са различитом осећајношћу, од лепршаве безбрижности, преко умора и исцрпљености до разгоропађеног беса.

Плажна атмосфера је шармантно дочарана, једни читају књиге, други чачкају мобилне телефоне, трећи само блену у празнину задубљени у своје мисли, четврти грицкају воће, док деца праве уобичајену гунгулу, свуда трчкарајући, играјући бадминтон или градећи куле од песка. Лежерни дух плаже употпуњује и један пас који се ту мува, понекад гризући предмете или храну на коју налети. Поједини ликови имају два наступа, а међу њима је нарочито изражајна појава радохоличара који дубоким, уморним гласом пева о вечитој исцрпљености, као и љуте жене којој све смета, од псећег измета и бува, до пивопија који шире смрад биртије на плажи. Издваја се и дирљива Сестрина песма о смртности људи и природе у нашем времену виртуелног клонирања, посебно емотивно изведена, док се други људи одсутно одмарају опијени близином мора. То суптилно израњање бола из сунцем окупаног, безбрижног заноса, изазива занимљив сценски доживљај, због судара супротних осећања.

Перформанс „Сунце и море” је настао на пољу необичних спојева неспојивог, у чему се састоји његова основна изазовност, субверзија и критички потенцијал, јер се тако узбудљиво дрмају темељи сценских конвенција. Излазак опере са сцене кутије и из раскошних костима, у гомиле песка, купаће костиме и певање на плажи у основи руши елитистичка схватања уметности. Тај поступак има и суптилне комичке вредности, шарм аутентичности који је са разлогом освојио публику широм света, након главне награде на Бијеналу у Венецији 2019. године. Са друге стране, гледаоцу ове представе, у једносатном облику представљеном на Битефу, фали неке врсте сценске разраде и продубљивања интригантне полазне идеје, јер се већ на половини извођења осећа засићење и потреба за иновацијама сценског језика. Ипак, у коначном тумачењу и процењивању овог дела, треба имати у виду његов иницијални облик, вишесатног перформанса у трајању, где је публика слободна да шета, разгледа и остане на извођењу док има интересовања.

Мађарска продукција „Распевана младост” аутора Јудит Берец, Бенцеа Ђерђа Палинкаша и Матеа Сигетија, такође је изграђена на сценским и критичким потенцијалима музике, и може се дефинисати као нека врста музичког сценског есеја. Шест извођача, обучених у узорно упеглане беле униформе, на голој сцени, испред платна на коме се пројектују документарни снимци и фотографије стадиона који је у центру пажње, затим цитати политичких говора, као и текстови песама које певају, средствима прецизне физичке и музичке игре откривају вишезначне односе између културе и политике.

Бурна политичка историја Мађарске, од Другог светског рата до данас, критички се исписује кроз историју некадашњег Народног стадиона, посвећеног народу, који је Виктор Орбан заменио новим стадионом Пушкаш арена, посвећеном нацији. Певачи заиста предано и вешто, заводљиво и хармонично певају хорске песме које откривају моћ музике, у дизању борбеног духа који се манипулативно користи за политичке циљеве. Избор Орбанових речи под критичку лупу поставља његово управљање државом, стварање подела и измишљање непријатеља, што се доводи у јасну везу и са послератном мађарском политиком.

Музичко извођење делова политичких говора који, између осталог, откривају употребу спортских успеха за националне (политичке) циљеве, успоставља кључна иронична значења, са избором форме. То складно певање парола, борбених усклика и велелепног величања државног поноса, са специфичном духовном посвећеношћу, гради дубоко критички смисао, због субверзивног сусрета такве форме и садржаја, који се једно другом опиру.

Донекле као „Сунце и море”, и „Распевана младост” је никла на свакако изазовним, конфликтним спојевима, значењски подстицајним и вешто извођачки спроведеним, али је исушеност њеног сценског језика наметнула жељу за разигравањем визуелне динамике, која би од музичког сценског есеја направила и позориште.