Dobar dan, Austrijo

I danas, mnogo godina kasnije sećam se mog dolaska u Glognic, malo mesto ispod Semeringa, jednog julskog dana 1991. Bila je nedelja, podne, kad su senke najmanje, stajao sam pored drvene table sa urezbarenim ”Gruss Gott”, ukrašenu jarko crvenim visećim muškatlama. Trebalo je da nađem hotel ”Loibl”, gde ću stanovati za vreme mog privremenog rada na crno u firmi Wiedner, GmbH. Krenuo sam glavnom ulicom prema mestu, sa polupraznom jeftinom putnom torbom, prolazio pored kuća sa mnogo cveća ispod prozora. Ali nikog da sretnem da pitam gde se nalazi hotel.

Tišina, pusto, ostavljalo je utisak groblja. Pa zar je moguće da nikog nema na ulici. Skrenuh u ulicu levo sa niskim kućama nalepljenim jedna na drugu, starim ali sa čistim fasadama. Kroz otvoreni prozor na jednoj od njih čuh glasove. Zastadoh, i ugledah kroz prozor neobičan prizor: brkati muškarac pedesetih godina jeo je lubenicu iz tepsije na sred sobe, a nekoliko dece različitih uzrasta se igralo oko njega. Zastadoh pored prozora i primetih dva oka što me gledaju s poda. Te oči devojčice od oko dve ipo godine posmatrale su me neprekidno.
“Wo ist Hotel Loibl” upitah čoveka, verovatno Turčina. “Zuruck, nach links und gerade funf hundret meter”.

Gospođa Loibl mi je pokazala jeftinu sobu na trećem spratu, cena osamdeset šilinga dnevno, zajedničko kupatilo. U ostalim sobama su stanovale izbeglice iz Rumunije i Rusije. Ostatak dana proveo sam zureći u plafon i vireći kroz prozor. Od narednog, mog prvog radnog dana, stajao sam ispred biroa firme u Dittelbach strasse Nr 10 i čekao hoće li me ko uzeti na “bauštelu”. To je trajalo mesecima, iz dana u dan, ta neizvesnost hoću li kome trebati ili neću.

Trudio sam se svojski, trpeo psovke austrijskih prostaka što nisam razumeo njihove poluprogutane reči, ali sam vremenom osetio da se i otimaju za mene. Jednom mi je prišao herr Klement Wiedner, vlasnik firme, dok sam presovao smeće, i rekao mi da „radim za dvojicu“. Malo posle toga obavestio me da sam dobio radnu dozvolu. Unapredio me u šefa skladišta tačno osam meseci nakon mog prvog radnog dana.

Bila je to firma sa oko 150 zaposlenih. Moj mesečni fond je iznosio u proseku između 300 i 320 radnih sati. Počinjao sam u 5 ujutro, a završavao kad se vrati poslednji kamion sa gradilišta, najčešće oko 21 čas. Ostali su radili samo nešto kraće. Zvali su nas „Vidnerove životinje“. Tu sam video kako trojica radnika za dan brda peska pretvaraju u beton i kako se sija gletovana površina betona na kraju radnog dana! Dnevno 250 m2, u proseku. Kad su nasi ljudi počeli da postižu ove norme, Vidner je dovodio gledaoce da vide čudo neviđeno! Pre toga je bilo normalno izbetonirati oko 50 m2.

Tu sam sreo jednog neobičnog čoveka. Zvao se Stane Đukanović, iz okoline Banja Luke - odmeren, duhovit i pronicljiv. Kad me je ugledao prvi put, upitao me “zemljače, imaš li ti ikoga?” Presekao me, ali sam zaključio da je sve pročitao sa mog čela. Ja to ne potcenjujem. Kad smo se bolje upoznali, pokazao mi je ukočene prste na obe ruke od teškog rada sa “apcigovanjem estriča”(ravnanje betona aluminijskom letvom). Rekao je da nije koristio godišnji odmor 25 godina, ali da bi ako napravi takvu pauzu nikad više ne bi mogao ponovo raditi taj posao. Iz tog razloga ne odlučuje se na operaciju prsta.

Bio je izvrstan prijatelj sa šefom firme kojeg je podbadao sa balkanskim trikovima: ”E moj Klement, da su ove pare a ona snaga, a!” Klement je važio za jednog od jačih biznismena u Donjoj Austriji, a volio je i žene! Jedne nedelje, predložio mi je da skoknemo do Beča, da mi pokaže nešto zanimljivo. Odveo me u hol Sudbanhoff (južna železnička stanica), i pokazao naše ljude što čučeći ispod stepenica piju pivo iz flaša, u po bela dana. Još uvek se nasmejem kad se setim te slike. Zašto pod stepenice… čučeći…?

Ja sam Austriju napustio početkom 1996. i preselio se u Norvešku. Stane još radi u firmi Wiedner, sa ukočenim prstima, pomaže rodbini i ne ide na godišnji odmor. Ne da mu se, a ni ne žali se. Sve on to reši samoironijom: ”Arbeit macht frei!” Pamtim ga i po jednoj lepoj i retkoj osobini: nikad nije psovao kojekakve režime, diktatore ili demokrate, ljude druge nacije ili vere. Na njegovom primeru potvrdio sam definitivno svoje ranije uverenje, da su veliki radnici besprimerno dobri i korisni ljudi. Takvima posvećujem ovaj mali tekst!