Добар дан, Аустријо

И данас, много година касније сећам се мог доласка у Глогниц, мало место испод Семеринга, једног јулског дана 1991. Била је недеља, подне, кад су сенке најмање, стајао сам поред дрвене табле са урезбареним ”Gruss Gott”, украшену јарко црвеним висећим мушкатлама. Требало је да нађем хотел ”Лоибл”, где ћу становати за време мог привременог рада на црно у фирми Wiedner, GmbH. Кренуо сам главном улицом према месту, са полупразном јефтином путном торбом, пролазио поред кућа са много цвећа испод прозора. Али никог да сретнем да питам где се налази хотел.

Тишина, пусто, остављало је утисак гробља. Па зар је могуће да никог нема на улици. Скренух у улицу лево са ниским кућама налепљеним једна на другу, старим али са чистим фасадама. Кроз отворени прозор на једној од њих чух гласове. Застадох, и угледах кроз прозор необичан призор: бркати мушкарац педесетих година јео је лубеницу из тепсије на сред собе, а неколико деце различитих узраста се играло око њега. Застадох поред прозора и приметих два ока што ме гледају с пода. Те очи девојчице од око две ипо године посматрале су ме непрекидно.
“Wo ist Hotel Loibl” упитах човека, вероватно Турчина. “Zuruck, nach links und gerade funf hundret meter”.

Госпођа Лоибл ми је показала јефтину собу на трећем спрату, цена осамдесет шилинга дневно, заједничко купатило. У осталим собама су становале избеглице из Румуније и Русије. Остатак дана провео сам зурећи у плафон и вирећи кроз прозор. Од наредног, мог првог радног дана, стајао сам испред бироа фирме у Dittelbach strasse Nr 10 и чекао хоће ли ме ко узети на “бауштелу”. То је трајало месецима, из дана у дан, та неизвесност хоћу ли коме требати или нећу.

Трудио сам се својски, трпео псовке аустријских простака што нисам разумео њихове полупрогутане речи, али сам временом осетио да се и отимају за мене. Једном ми је пришао herr Klement Wiedner, власник фирме, док сам пресовао смеће, и рекао ми да „радим за двојицу“. Мало после тога обавестио ме да сам добио радну дозволу. Унапредио ме у шефа складишта тачно осам месеци након мог првог радног дана.

Била је то фирма са око 150 запослених. Мој месечни фонд је износио у просеку између 300 и 320 радних сати. Почињао сам у 5 ујутро, а завршавао кад се врати последњи камион са градилишта, најчешће око 21 час. Остали су радили само нешто краће. Звали су нас „Виднерове животиње“. Ту сам видео како тројица радника за дан брда песка претварају у бетон и како се сија глетована површина бетона на крају радног дана! Дневно 250 м2, у просеку. Кад су наси људи почели да постижу ове норме, Виднер је доводио гледаоце да виде чудо невиђено! Пре тога је било нормално избетонирати око 50 м2.

Ту сам срео једног необичног човека. Звао се Стане Ђукановић, из околине Бања Луке - одмерен, духовит и проницљив. Кад ме је угледао први пут, упитао ме “земљаче, имаш ли ти икога?” Пресекао ме, али сам закључио да је све прочитао са мог чела. Ја то не потцењујем. Кад смо се боље упознали, показао ми је укочене прсте на обе руке од тешког рада са “апциговањем естрича”(равнање бетона алуминијском летвом). Рекао је да није користио годишњи одмор 25 година, али да би ако направи такву паузу никад више не би могао поново радити тај посао. Из тог разлога не одлучује се на операцију прста.

Био је изврстан пријатељ са шефом фирме којег је подбадао са балканским триковима: ”Е мој Клемент, да су ове паре а она снага, а!” Клемент је важио за једног од јачих бизнисмена у Доњој Аустрији, а волио је и жене! Једне недеље, предложио ми је да скокнемо до Беча, да ми покаже нешто занимљиво. Одвео ме у хол Sudbanhoff (јужна железничка станица), и показао наше људе што чучећи испод степеница пију пиво из флаша, у по бела дана. Још увек се насмејем кад се сетим те слике. Зашто под степенице… чучећи…?

Ја сам Аустрију напустио почетком 1996. и преселио се у Норвешку. Стане још ради у фирми Wiedner, са укоченим прстима, помаже родбини и не иде на годишњи одмор. Не да му се, а ни не жали се. Све он то реши самоиронијом: ”Arbeit macht frei!” Памтим га и по једној лепој и реткој особини: никад није псовао којекакве режиме, диктаторе или демократе, људе друге нације или вере. На његовом примеру потврдио сам дефинитивно своје раније уверење, да су велики радници беспримерно добри и корисни људи. Таквима посвећујем овај мали текст!