Суморан дан

Велика тужна бреза испред наше зграде на Лиману 3, тужни мама и тата на паркингу, клинци који машу баки и деки у колима крцатим стварима, дипломе у хиљаду примерака, сва уштеђевина коју имамо, и ето кренусмо у авантуру живота.

Одједном ентузијазам није на завидном нивоу, у очима сузе све негде до прве границе. Дан који никада нећу заборавити.

И колико год онај паметни део нас знао да идемо у неко боље сутра, дубоко у нама знамо колико ће нам недостајање тешко пасти.

Наша авантура је у једно слатком малом градићу на западу Норвешке. И збиља, живимо живот по свом филму.

Лепо нам је, сулудо би било рећи да није. Перцепција којом посматрамо ствари ради у нашу корист. Заволели смо и зиму и кишу и дуге дане и дуге ноћи и „другачије” људе...

Mожда не заволели, можда више навикли и можда се боримо сваког дана са собом када видимо да деца наших најближих расту и без нас, да рођендани, венчања, крштења и све те лепе ствари пролазе без нас, да пријатеље виђамо два пута годишње, и да са кнедлом у грлу кажемо „и ви нама када чујемо да им фалимо.

Јер фали нам све...и блејање са децом на клупици у парку и приче са комшијама, и Штранд и кафа у кафићу испред зграде и ручак код маме и тате недељом и толико ствари које су се чиниле тако обичне и тако нормалне и човек никада не би рекао да могу да ти недостају, а недостају.

Ухватила сам себе да и поред путовања, новца, академског напредовања, куће са прозорима преко целог зида, плаже надомак стана,  да поред свега тога, 3000 км далеко од куће највише ме срећном ове године учинило када сам у једној робној кући чула новосадски нагласак...као дете што се обрадује мајци, тако сам се ја обрадовала непознатим пријатељима.

И онда схватиш како се само једно место на свету зове кућа, и како је осећај припадности немерљив.

Борба је сваки дан. Не кајање, то је нешто друго.

Сулудо би било кајати се, јер на кантару живота увек победе неке ствари због којих те више не боли глава али почне да те боли онај невидљиви део тебе, а њега је тако тешко победити.

Како би било супер изместити то осећање и ставити га на неку полицу где нам више неће сметати и где нас више неће подсећати како је тешко бити далеко од свега што волиш. Избори које често доносимо тако лако и логично, после много времена почну да постављају питању на која смо мислили да знамо одговор или је бар тај одговор у једном тренутку  био исправан а сада више није, или пак можда јесте...али ко би то знао.

Бојана

Егерсунд, Норвешка