Обичан дан

06:30 је време кад обично седам у кола и укључујем мотор. У рукама држим ЦД, загледам број ...аха ово је већ 8. ЦД од укупно 19. на којима је снимљена књига "1Q84" јапанског писца Муракамија.

Некако ме увек гризе савест кад ме питају да ли сам читала његов познати роман "Норвешка шума", нисам, увек је нешто друго било приоритет.

Поглед ми скреће са ЦД-а у рукама, напоље...покушава да се заустави на некој чврстој форми да препозна неки предмет, што је јако тешко. Напољу ромиња нека ситна киша, готово да је немогуће погодити је ли то заиста киша или нека чудна магла, још увек је потпуни мрак. До мене допире слаба светлост уличне расвете, али могу да наслутим обрисе са друге стране улице, огромно дрвеће, црно и мокро, ту је почетак оног дела шуме где обично идем у шетњу или на трчање...

Као и предходних дана испред мене је око 70 км пута до посла, јутрос ме ауто-пут подсећа на неку врсту тунела, саставила се земља са небом, и све је некако увијено у кишу и маглу, једино се добро неколико стотина метара напред захваљујући добром осветљењу поред пута. Размишљам , управо као у животу , не морамо увек видети циљ, али морамо знати да смо на правом путу, и наравно прилагодити брзину свом темпу. А што се тиче брзине на ауто путу, њу су прилагодили животу, дозвољено је возити 100 км/сат, а казне за прекорачење су такве, да ономе ко их добије неће пасти на памет да грешке понови, наравно под условом да је нормалан.

07:25. Укуцавам свој индентификациони број и улазим у зграду где радим, палим светло. Обично стизем прва, а конкуренција ми је један помоћни радник који је некад ту пре мене. Зашто то радим, мислим – зашто долазим раније на посао? Да се разумемо - не морам, и прескочићу анализу сопственог карактера. Рецимо само да волим да се припремим за нови радни дан, попијем чај, прегледам пошту.

Повремено погледам кроз прозор, још увек је мрак и пада киша, с тим да се назире вијугава колона кола која се приближава граду. Не сећам се кад сам последњи пут видела да двоје људи седе у истим колима на путу за посао, обично је то један возач, и увек се питам - шта слуша?

08:00 Отварам врата ординације, пропуштам првог пацијента, и мењам ознаку на вратима да је "заузето".

16:00 Време је да се вози назад, овог пута је на реду ЦД бр.9. Испред мене поново 70 км и наравно мрак. Не бих могла да гарантујем да је данас упоште и било дана, у сваком случају ја нисам стигла да га видим. А радни дан је у мом послу увек другачији, сваки на неки начин нова прича о људској судбини.

17:00 Стижем кући. Волим да кажем да је кућа моје свето место. Време је за обичне дневне обавезе.

18:30. На путу сам према школи. Идемо на разговор са контакт-наставником, мислим да се та функција у Србији још увек зове разредни старешина (звучи ми војнички). Разговор је заказан пре две недеље за 19:00, после чега према потреби и жељи следи сусрет са другим предметним наставницима. Наћи место за паркирање у ово доба дана у близини школе која је поред терена за хокеј, терена за фудбал, спортске хале и новог затвореног базена (за кога кажу да је најбољи у Норвешкој) спада у домен научне фантастике, пошто све врви од деце и њихових родитеља, који их прате на разним спорским активностима. Но, стижемо на време, наставница – млада, љубазна Норвежанка говори дијалектом који тешко разумем.

Она почиње разговор питањем мом сину „Како је?“ На шта овај одговара уз осмех да је „Све добро“. Затим пита да ли је увек све добро, и добија потврдан одговор. Она се осмехује и каже да и она мисли да је све добро. А ја сам опет ту да чујем шта није добро, или да пронађем нешто што није добро. Професионална деформација, вероватно. Разговор траје као што је раније договорено 15 минута, а и о чцему бисмо и причали вие кад је "све добро". Наставница потврђује да неће бити више оваквих разговора у току ове школске године, и додаје да ме од фебруара могу позивати на разговор само уз сагласност мога сина који тада постаје пунолетан.

Наравно и сама сам као лекар безброј пута рекла родитељима да их не могу информисати о садржају разговара са њиховом децом ако су старија од 16 година и не дају пристанак (постоје и изузеци, али нема их пуно). Климам главом, смешкам се, погледам у сина, и он се смешка, клима главом.

Он и ја се разумемо, већ је одавно научио да код нас у породици још увек чврсто владају неки српски закони, један од њих је да мајка о школи мора све да зна.

У сали за физичко је око 40 столова и за сваким седи по неки наставник. Поздрављам се прво са наставником немачког, и размишљам како је то све нормално - да Кинез предаје Немачки у Норвешкој. Наставник хемије, уз смешкање и "све је добро", изгледа помало изненађен жељом мога сина да студира медицину, а не хемију. Наставник математике разговара са мојим сином о употреби калкулатора на рачунару у току теста, прекидам их, и објашњавају ми да је то дозвољено и да онај ко не зна математику не може ни да употреби тај "калкулатор", није то онај обичан калкулатор као на мом столу.

У глави ми се јавља слика из детињства кад сам сакупљала дршчице од лизалица , укупно сто, и користила их као мој први "калкулатор" у првом разреду у једној сеоској основној школи. То ми није било никаква препрека да завршим два факултета и да имам две специјализације, а није то ни било пре "сто година".... Деца већ имају свако свој рачунар који су добили у школи тако да урађене задатке шаљу наставницима, а од њих добијају назад оцене и коментаре, наравно имејлом. На послу добар део времена проводим објашњавајући какав негативан утицај по здравље има дуго седење пред рачунаром, а сад слушам да ће бити још више сати испред рачунара...осећам се беспомоћном.

20:30 Поново смо у нашем "светом месту". Иза мене је један обичан дан, а испред мене неколико сати за "моју душу". Ускоро ћу на спавање. А ујутру ...о томе ћу мислити сутра, баш као и Скарлет О' Хара у "Прохујало са вихором".

......

Читам често писма других људи који живе у иностанству. Нека ме насмеју, друга ме наведу да посетим земљу о којој се пише,али ме, признајем, највећи део писама растужи. Многи пролазе кроз тешке животне периоде, какав сам и ја имала по доласку у Норвешку. И баш као што је Меша Селимовић рекао "Човек је проклет и жали за свим путевима којима није прошао - пре неколико дана добијем поруку од једне бивше ученице из медицинске школе која се недавно доселила у Норвешку и која пише "тамо где сам ја, тамо ми је све". Та реченица ме је "погодила", јер сам потрошила добар део времена делећи га на "мој живот у Србији" и "мој живот у Норвешкој", док нисам разумела изреку да "где год да одеш носиш себе". Сада, ја живим тамо где сам, и као што мој син рече - "све је добро".

Лола Вељовић, Норвешка

..............

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.