Uhapsite ovog pacijenta

Probudilo me sunce koje je preko velikog prozora i staklenih vrata prema terasi zapljusnulo celu spavaću sobu. Delić sekunde pre buđenja čuo sam najmili glas kako me doziva po imenu. Glas majke koja me u detinjstvu budila svakog jutra, tačno onda kad bi se sunčevi zraci probijali iznad Karaule. Naša kuća bila je prva obasjana u celom kraju.

Čim sam otvorio oči osetio sam bol u duši koju sam odavno bio zaboravio. Brzo sam shvatio da se nisam probudio u dedinoj kući i da mi je majka odavno umrla. Video sam lepo nameštenu sobu i obasjanu terasu u prvi mah pomislih da sam u nekom luksuznom hotelu. Srećom sunce mi je brzo povratilo razum i shvatio sam da sam u mom stanu u Holandiji. Drago sunce je, hvala Bogu, isto ono kao u mom selu u Srbiji.

Ovakvi dani u Holandiji su prava lutrija. Skočio sam iz kreveta kao momčić da se što pre domognem života, da što pre izađem napolje. Popio sam kafu, obrijao se kao da sam u vojsci, za dva minuta, obukao uniformu, uzjahao sportski bicikl i požurio u prvu smenu u kliniku „San Francisko” da zamenim kolege koje su radile noćnu smenu.

Punjujući se stepenicama gore u naš sekuriti čardak, uzdignut na metalne sojenice kako bismo lakše odozgo nadgledali parking, park pored bolnice i sve puteve koji vode ka hitnoj pomoći i drugim ordinacijama, primetio sam da je u njemu nalazi par policajaca pored dvojice mojih kolega. Pozdravismo se, kolega mi tutnu kafu iz automata, policajac se predstavi i odmah pređe na stvar.

„Pozvao nas dežurni šef bolnice u četiri sata noćas da uhapsimo jednog pacijenta koji noću ide kroz bolnicu, od kreveta do kreveta i krade drugim bolesnicima cigarete sa njihovih stočića. Problem je u tome što on tako širi tuberkulozu kroz bolnicu.”

„Gde je taj pacijent sada, upitah nestrpljivo.

 „On je u karantinu jer ima teški stadijum tuberkuloze. To i jeste problem. Ako ga mi odvedemo moraćemo ga pustiti na slobodu i onda će on na ulici dolaziti svakog dana u dodir sa nama i drugima. To nije rešenje nego moramo da ga ubedimo nekako da to više ne radi. Tvoje kolege se slažu da si ti najpodobniji da odeš kod njega u pregovore. Nemoj zaboraviti masku.”

Znao sam što su kolege predložile mene. Kukavice, ne smeju da uđu u karantin za tuberkulozu.

Otišao sam na hitnu pomoć i uzeo maske. Jednu sam stavio na usta i nos a drugu u džep za nedaj Bože. Popeo sam se liftom do 13. sprata i ušao u karantin slobodno i bez najave. Unutra je bio jedan visok čovek, tamnoput i sa krvavim očima. Verovatno zbog toga što ne spava ni noću ni dalju. Surinamac je odmah zauzeo odbrambeni gard.

Na moje pitanje zašto krade cigarete odgovorio je da je to laž i da on nikud ne ide iz karantina. Videlo se da je čovek obrazovan i pomislio sam da ću lakše izaći sa njim na kraj. Međutim, isprečio se problem u komunikaciji. Ja imam težak južnjački akcent holandskog, još sa maskom na ustima, tako da me čovek ništa nije razumeo iako se trudio da me čuje. U Holandiji me mnogi pitaju da li sam Belgijanac, zbog tog južnjačkog (srpskog) akcenta.

Izvadio sam iz džepa punu paklicu „kemela“, uzeo jednu za sebe a ostalo mu pružio u ruke. On je zgrabio paklicu cigareta kao da je to neki ukusni kolač. Otišao sam napolje da popušim cigaretu i da smislim šta ću dalje. U šumi pored bolnice  bila jedna starija žena, pacijentkinja koja je dimila kao Turčin iako je u nosu imala cevčice za dovod kiseonika. Vukla je celu „ordinaciju” na kolicima sa sobom.

Stao sam pored nje i zamolio je da pripalim sa njene cigarete. Imao sam upaljač, ali sam tako hteo da steknem poverenje. Mnogi ljudi ne vole uniformu. Žena se odmah raspričala o svemu i svačemu kao da sam joj rod rođeni.

Posle desetak minuta objasnio sam da imam problem sa jednim pacijentom. Ona me čudno pogledala i rekla: „To je prost problem. On krade zato što nema pare da kupi cigarete. Niko ovde u bolnici ne brani pušenje. I u karantinu ima sobica za pušače. Zato ti lepo, dragi moj, pozovi nekog od njegove familije da dođe i da zajednički rešite problem.”

Kao izbačen iz katapulta otrčao sam kod šefa bolnice i predložio šta da uradimo.

Nije prošlo sat vremena u bolnicu je došao Simonov brat, koji je bio malen čovek, pravi Kinez, za razliku od tamnoputog Surinamca.  Objasnio mi je da su njegovi roditelji usvojili bebu sa Surinama i da to on zna. To je česta pojava da ljudi u Holandiji koji imaju po tri, ili četiri deteta, jedno usvoje iz siromašnih zemalja iz humanih razloga. Svaka im čast na tome.

Ušli smo u karantin i odmah sam primetio strah u Simonovim očima. Valjda je bio svestan svog nedela, a imao je veliki respekt prema bratu. Bilo mu je lako da se pravi pametan predamnom. Sad je tu došao brat i sad je bilo tvrdo.

Brat je bio apsolutno protiv cigareta i droga, zato što je Simonu želeo dobro. Sada se i moja uloga promenila. Počeo sam da ubeđujem Simonovog brata zašto je važno da mu kupuje redovno cigarete. Zbog zdravlja stotine drugih pacijenata.

On je mrzovoljno, ali ipak, pristao. Uplatio je u bolničkoj kantini da svakog dana danu po jednu kutiju „kemel” filtera. Pozdravio sam se sa Simonovim bratom i zahvalio mu se na saradnji. Požurio sam u naš čardak da napišem kratki raport jer ubrzo dolazi smena.

Idući kući biciklom tek tada, posle toliko godina, setio sam se i shvatio zašto je moj pokojni otac doneo majci potvrdu od doktora u kojoj je pisalo: „Vitomir mora da puši cigarete zbog njegovog mentalnog zdravlja”.  Ispod je stajao potpis doktora primarijusa i pečat bolnice.

Tog dana sam čvrsto odlučio da bacim cigarete za sva vremena. Evo prošlo je 21 godina i da još nisam zapalio.

Tornado, Holandija

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.
Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika