U svetu je sila zamenila pamet

Uteha u ovom vrtlogu vremena u kojem trajemo jeste samo u osnovnoj želji i verovanju da čovek može da preživi ako ima dovoljno razloga za nadu. Mora da pronađe veru u sebi da će biti bolje i da se nada, kaže za „Politiku” Dušan Kovačević, akademik i dramski pisac, čiju umetničku poetiku će narednih dan moći da oseti i grčka publika.

Dramski rukopis Dušana Kovačevića: drama „Proleće u januaru” i roman „Bila jednom jedna zemlja”, odnosno filma „Podzemlje” Emira Kusturice, bili su polazna osnova reditelju Nikiti Milivojeviću da u teatru „Akropol” u Atini režira svoju novu predstavu „Underground” („Podzemlje”). Po motivima pomenuta dva Kovačevićeva dela. Premijera predstave „Underground” je već krajem novembra. Glavne uloge tumače tri velike zvezde atinskog glumišta: Vasilis Haralambopulos, Janis Cortekis i Aleksandra Aidini, inače glumci sa kojima je Milivojević već ranije sarađivao. Isto važi i za njegove saradnike: Amalija Benet je kao i uvek zadužena za pokret, Angelos Triandafilu za muziku. Scenograf je Manolis Pantelidakis, kositimograf Ilena Duladiri…

–„Proleće u januaru” napisao sam 1976. godine, a premijera je bila u Ateljeu 212 davne 1977. godine. Tu predstavu pamtim po nimalo lepom događaju. Tokom proba i ubrzo posle premijere razboleo se Cica Perović, sa kojim sam bio dobar prijatelji. Posle predstave otišao je na pregled, išli smo sa njim Bora Todorović i ja. Ubrzo zatim, otišao je na operaciju i više se nije vratio iz bolnice. To je priča koje se sećam kao nečega što je tragično vezano za taj komad. Kad je reč o radnji komada „Proleće u januaru”, ona je tih godina izvedena kao metafora, kao uostalom što je slučaj sa većinom mojih komada koji su metafore u odnosu na svet u kojem živimo. Tito je bio još uvek živ, i jedan bračni par laže ljude da rat nije završen. Drži te ljude u podrumu… To je bila očigledan metafora da se o tome raspravljalo i u gradskom komitetu. Predstava je nekako odigrana, izvedena uz napomenu da je mogla da bude i skinuta, jer su računali da komedija nije toliko zabrinjavajuća. Kasnije sam prikupio silni materijal koji nije ušao u film „Podzemlje”, i objavio sam knjigu „Bila jednom jedna zemlja” – priča Kovačević i dodaje:

– Stoga je Nikita Milivojević kada smo pričali o saradnji kombinovao dramu i roman. Razgovarali smo o tome šta je osnovna i centralna tema, ideja tog komada. To je zapravo priča o globalnoj manipulaciji. Manipulacija može da bude u jednoj zemlji, ali koliko vidim danas je ona dovela do ovoga u čemu danas živimo, a to je budući da sam se tim temama bavio u filmovima i dramama: početak Prvog ili Drugog svetskog rata.

Kuda nas vodi ovaj svet? Kako vidite globalnu sliku?

Vidim da je sila zamenila pamet. Sila koja je izvan kontrole, koja je izmakla razumu počela je da se ponaša kao neko ko nije pri čistoj svesti. Iz žarišta u Ukrajini počela je da se širi uključujući sve više zemalja i ne sluti nikako na dobro. Upravo privodim kraju neku treću-četvrtu verziju novog komada. Tu imam jednog čoveka koji je opsednut pričom o početku Trećeg svetskog rata. Još nisam odredio naslov, imam dve tri ideje. Premijerno će biti izveden u Zvezdara teatru sledeće godine, u kojoj obeležavamo jubilej kuće. U okviru jubileja radićemo tri nova naslova, jedan od njih je i adaptacija romana „Ada” Mome Kapora.

„I sve se nadamo da će jednoga dana biti bolje, a, evo, generacije od Drugog svetskog rata još nisu dočekale neke srećne dane.” Ostajete li i dalje pri ovoj svojoj konstataciji?

Ostajem nažalost zato što je strah u malobrojnim živim ljudima iz tog period i dalje prisutan. I koji se može uzeti kao svedok užasa 20. veka. Za mene je 20. vek – vek obeležja ta dva užasna sistema, jedan je nacistički, drugi komunistički. I to je moja opsesija. Sve što sam radio posvećeno je direktnim ili indirektnim posledicama tog vremena. Te užase normalan čovek ne može da izdrži da gleda, već se razboli. Trudio sam se da ih ublažim, da tako kažem, nekom distancom koja se zove komedija. Ako je komedija, onda je crna da ne može da bude crnja...

 Koji savet biste uputili malom, jednostavnom čoveku koji je, reklo bi se, u fokusu vašeg dramskog pera?

Da bez nade, vere u sebe apsolutno nema nikakve šanse. A obećavati nekome nešto da će preko noći biti bolje, kao što sada u ovim izbornim danima pričaju – neće biti bolje. S obzirom na to da sam imao mogućnosti, još kao student, i kasnije da živim u mnogim krajevima Beograda, mogu da kažem da poznajem ovaj grad prilično dobro. I kada neko priča da će da uradi ovo ili ono u Beogradu, koji je planiran u svoje vreme za život između 200-300 hiljada ljudi, sve zvuči nerealno. Beograd je velika divlja gradnja. Da bi bio esteski uređen grad potrebno je 100 godina, tako da svako obećanje i sve što pričamo i nadamo se jeste lepo. Ali postoje želje, a postoji i realnost. Između želja i realnosti sada nekakav svet pluta.